Писмо кнезу Лазару
Кнез Лазар
Пишем Кнеже, јер дошло је време
да ти војник закуца на врата,
отвори их, погледај колону,
брат до брата, јунак до јунака.
Знаћеш Кнеже оклен ти долазе,
са бојишта – Српске дедовине,
и док гордо крај тебе пролазе,
знај да доле још увек се гине.
Било им је суђено од Бога,
твоју клетву напамет су знали,
не питај се имају ли кога?
«Земљу Кнеже, за коју су пали!»
Наследници твоји то су Кнеже,
и не бој се крвавих им руку.
Крв је Српска – на њу многи реже,
нису дали да их зли потуку.
Пред битку су сви заклетву дали,
и писали мајци да не брине,
да синови нису више мали,
да посташе бедем отаџбине.
За јунаке мајка их родила,
за слободу звала је Србија,
река, шума, планина, равница,
Грачаница, твоја Раваница.
Крв предака из њих је избила,
кроз зубе им врућа излазила.
Света земља њом се натопила,
Иста крв је у Лазара била.
