• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Криви смо јер смо живи!

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Горан Даниловић

Тридесетог августа 2020. „побиједила“ је она велика коалиција ЗБЦГ коју смо из голе нужде и страха од резултата направили – и то у задњи час. Помогао је онај којему је Бог помагао – наше је било само да разврстамо страначке кадрове по припадајућим позицијама.

Завршено је све са великих 27 мандата и уз огромну излазност. Колеге из ДФ, који је недавно и својевољно престао да постоји, с правом су говорили да су то мандати српског народа јер је данас очигледно да неки који су „инкасирали“ и по пет посланичких мјеста, а инсистирали на другачијој профилацији, нису имали ни један. Без икаквог трговања, уцјењивања, мољења и тражења правде, у име Уједињене Црне Горе, прихватио сам тада један мандат вјерујући да је то тренутак историјске и политичке прекретнице. Млади лидер Радничке партије Максим Вучинић жалио ми се на понижење и понуђено, тек 27. мјесто на листи. Рекао сам му; Максиме прихвати, биће у пролазу – искрено вјерујем и очекујем велику побједу. Гледао ме с невјерицом, а на крају изборног дана захвалио се на савјету датом тридесет дана раније.

Ризикујем општи напад због овог текста али након скоро три године ћутања дужан сам да кажем, и то због наука;

Свега неколико дана након што је било извјесно да три побједничке коалиције праве већину разговарао сам са Андријом и предлагао да „не тражимо/те сектор безбједности у новој Влади; показећемо слабост ако будемо инсистирали, будемо одбијени, а бићемо, јер то неће дати ни „странци“ ни УРА од које зависимо“! Тражите Министарства просвјете, културе, рада и социјалног старања, саобраћаја, капиталних инвестиција…Вријеме је пред нама и треба се наоружати стрпљењем. Ипак, морали су да траже, да инсистирају, морали су због ПзП-а који „има кадрове за то“!?
ПзП је накјуче изашао из ДФ, наступио самостално и нестао.
У августу 2020, као и СНП, инсистирао је на пет мандата и добио их је.

Боримо се за слободу, али хоћемо набаждарене Србе

Учи се и од непријатеља, а камоли од ближњег, од добронамјерног. Ми смо, међутим, научени рођени, али редом живимо и умиремо незнавени и ненаучени!

За почетак упитајмо се ко смо ми заправо и шта хоћемо?

Боримо се цијели живот за равноправност грађана, за равноправност српског народа са другим народима, за слободу, за право, за правду, а хоћемо и цијенимо Србина роба, Србина набаждареног на једну партијску књижицу, Србина спремног да ћути, да понизно слуша директиву и не издаје своју „опцију“ ни онда кад она изда себе.

Годинама говорим пријатељима да слободан човјек, слободан Србин, не смије никада пристати на „светост“ наше или које друго партије, никада и нипошто. Ништа што смо створили не смије загосподарити над нама јер је то горе од идолопоклонства.

Странке су оруђа у рукама слободних људи преко који се долази до циља, кроз заједничку борбу и удруживање. Циљ; национални, слободарски, животни, политички или било који, достижан је само ако можемо и умијемо да рукујемо оруђима. Никада се нисам наљутио на онога који би напустио, отишао, одустао; то је право сваког човјека и треба га поштовати.

Ових дана смо свједочили ботовском рату између оних који су били принуђени да изађу на изборе у малим коалицијама и оних других који су убијеђени да је то расипање српских гласова, те да сви Срби треба да се свију под једну политичку капу. Можда и треба, посебно у тешким историјским приликама као што су биле оне наметнуте двадесете године, али онај који држи ту капу мора бити мудар и помирљив. Исходу последњих свађа вратићу се кратко на крају текста.

Одбио сам и министарско мјесто за себе и директорска за странку

УЦГ је напустила 2021. посланички клуб ДФ – НСД, ДНП, УЦГ, РП. Зашто! Зато што ни пети дио договора није био испоштован. Зато што тада колеге из ДФ нису жељели да нам се клуб зове ЗБЦГ, чували су име ДФ, а онда пред ове изборе одабрали ЗБЦГ. Све је то политички прихватљиво, али само подсјећам, одавно већ без икаквог иједа – просто, било је и више није.

Захвалили смо се и разишли, а др Добричанин је наставио самостално.

Нигдје и никад није пао испод нивоа, сваку страначку одлуку је преточио у принципијелно гласање, није се ни продао, ни подао прохтјевима оне наше већине, па ни оне мањине која је глумила већину, а ни ономе потоњем што није имало име.

Били смо против, а не уздржани или одсутни, приликом избора мањинске Владе, били смо за потенцијалну Лекићеву Владу и једини против поновног избора нове Дританове Владе. У обје од ових нуђених влада одбили смо учешће, а у једној од њих лично нисам прихватио министарско и неколико директорских мјеста за Странку за контрауслугу гласања. Сматрао сам заједно са колегама да би то било кобно за сваки будући процес стварања нормалне државе. Ничега личног није било у том ставу, ничега осветничког, само принцип за који смо знали да кошта.

Платили смо то скупо прљавом кампањом по дубини и са различитих адеса од оних који нам никад нису опростили што смо својом непопустљивошћу, суштински ми – Уједињена Црна Гора, расписали изборе. Један али вриједан.

Никада, за вријеме трајања тог општег метежа нисам обавио ни један јавни или тајни састанак са челницима Покрета Европа Сад, никада направио телефонску или другу комуникацију и никада тврдио пазар за нешто што је многима личило као услуга будућем политичком партнеру. Када смо на крају кренули у предизборно договарање са Европом сад тражили смо да имамо мандат у пролазу уз напомену да сам га потврдио и на предсједничким изборима, у референдумској атмосфери, и да га УЦГ одувијек има. Дакле, ни онда, кад се нудило, ни онда кад је од нас зависило, ни онда кад је по Странку било „исплативо“, нисмо трговали – гласали смо принципијелно без обзира на политичку цијену. Платили смо је, и нека смо. Радосније се живи када знаш да си платио него да си наплатио.

Не поткусуравајмо се Косовом, будимо зрели представници зрелог народа

Уједињена Црна Гора се бори и бориће се, против дискриминације српског народа, за достојанство наше вјере, наше Цркве која је била под прогоном и српског језика којим је не тако давно говорила и писала цијела Црна Гора. Неке од тих борби нису завршене и то не заборављамо. Ипак, све жеље се не остварују уједно нити се све борбе добијају истим оруђима. Идемо даље јер ће потрајати путовање до коначног циља: уређена држава, слободних и равноправних грађана и народа.

За велике побједе треба тражити нове и чувати старе савезнике колико је то могуће. Нису сви који не мисле као ми непријатељи; упорност и стрпљење су врлине.

Све ово пишем само из једног разлога који је и у наслову текста: за шта смо криви? Извјесно за све што сам казао и за још много чега о чему би требало рећи једном кад дође дан свођења рачуна.

Нико нам, дакле, и никад није поклонио мандат, а да је тако показали смо на локалним изборима гдје смо изашли сами. Никоме и никад нисмо просили да нам дарује мало политичке среће или да нас спаси. Од почетка смо спремни и за нестајање али на частан начин – нестати са политичке сцене а не обрукати се привилегија је колико и она да трајете децебијама. Пред нама је и обавеза да се боримо до краја, а „крај ће бити кад ми кажемо да је крај“!

О питању с почетка: ко смо заправо ми и шта хоћемо?

У силном искуству које сви имамо, након што смо онога великог августа, макар и из политичког страха или смо због пусте прагматичности, саставили историјску коалицију, након што смо деценијама правили многе и недопустиве грешке, срамота је да у име једне политичке групације која претендује да говори у име цијелог српског народа у Црној Гори, активисти, знани и незнани, ботовском хајком урнишу оне који су изашли на изборе у мањим коалицијима или самостално са новом политичком понудом.
Оптужити људе да су тиме разбили српско јединство је нечасно. Они који су гласали мале и мање Странке наши су сународници и не мање важни од нас. Они су незадовољни нашим странкама и траже другачији пут. Све то не значи да су издајници, али значи да су се појавиле или ће се убрзо појавити и политичке алтернативе које ће подржати Српкиње и Срби у Црној Гори.

То је природни процес и нико га неће зауставити, бунили се или не, биће тако.

Одговор је, дакле;
Будимо зрели представници једног зрелог народа. Не отварајмо ратове из личних разлога, из мржње, из зависти, пакости, неподношења, за партијске потребе или због састављања само једне владе.
Већ сам писао да није мудро крваво се међусобно гонити прије избора због процента више јер ћемо након избора можда морати заједно. То лармање, пљување, ударање по свима и величање себе, то да никад не увидимо своју грешку прескупо нас кошта. Гдје нам је данас једанаест мандата који недостају освојених заједно са Здравком Кривокапићем као носиоцем листе? Због начина на који смо се „крвнички гонили“ наши Срби су потражили други пут – и нека су. Нису прешли на страну ДПС-а него су код потенцијалних партнера за састав заједничке владе. Гласови неких од њих су по Д’Онту завршили и на другој страни, али по истом Господину, неки који нама не припадају су сада код нас. Ништа од тога није издаја него политички промашај оних који су дужни да окупљају – таква коалиција би имала много више конституената али и много више мандата.

Не поткусуравајмо своје свађе Косовом него, колико ко може, помозимо да Србија једном побиједи неправду и силу која јој га је отела мимо међународног права и правде. Помозимо Србији могућом и маленом снагом али ни њу не дијелимо на владајућу и опозициону јер то није наш задатак.

Помозимо себи и не размећимо се храброшћу упереном на најближег. Не дајмо ни Црну Гору истим жаром јер смо на прагу да буде опет и наша, да припада и нашој дјеци у мјери коју заслужујемо и у којој нас има. Чувајмо храброст за храбре и мудре одлуке, а избора, мандата и функција биће и више него што треба.

Рођени смо научени али су нам животни науци прескупи.

Горан Даниловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: