Свечана бесједа др Александре Новаков на Тројичин дан у манастиру Стањевићи
1 min read
Свечана бесједа др Александре Новаков на Тројичин дан у манастиру Стањевићу
Ваше преосвештенство, поштовани игумане, домаћине овог часног дома, часни оци, браћо и сестре помаже Бог и срећна вам слава!
Доносим Вам поздраве из Матице српске из Српске Атине а такође доносим Вам дух старог Призрена, мог родног места, коме се често враћам. Данашња тема је српсска душа, данашња прича јесте о вечности којој нас воде златна крила. Шта би друго та крила била до поста и молитве, нераскидиве нераздељиве целине на кој ој почива сва чистота човечиј а.
Овде у манастиру Стањевићи, ове „друге престонице Црне Горе“ , како су га звали у доба Петра I Петровића Његоша, говорићу о два стара града Призрену и Цетињу, градовима који симболишу златна крила српске душе.
О старим градовима рекао је блаженопочивши митрополит Амфилохије „Утврђени су на провјереним темељима, чувари су саборних предања народа, освештани историјом, оплемењени храмовима и културом“, а ја бих додала, то су градови који имају душу. И један и други град били су духовна и културна престоница, просветно средиште као и политички центар ј едног дела српског народа. И то није све, ови градови споменици, градови музеји где се налазе
реликвије, манастири, цркве и музеји, су подно великих планина Ловћена и Шар-планине.
Цетиње је било вековна престоница Црне Горе, петовековна зеница њене историје. Познато је као престоница Црнојевића и Петровића, столица митрополита и господара Црне Горе. Место где је одштампана прва јужно словенска књига. На Цетињу су доношене значајне одлуке за Српство а уочи и за време црквених празника, као што је и данашњи велики дан. На Цетињу је рођен, живео и сахрањен Свети Петар Цетињски, можда је баш због његових светих моштију, Цетиње и небеска престоница. Не заборавимо владику и писца Петра Петровића Другог Његоша који је изнедрио васељенску мисао и на Цетињу написао Горски вијенац, једно од најзначајних српских књижевних дела, где је реч Косово заступљено само мало мање пута него реч Бог. Владика Раде је и обновитељ Косовског завета, и није необично да се у највећем интензитету очувала жива снага косовске традиције, жива као хлеб и вода, баш у Црној Гори. А о томе зашто је то тако говори нам писмо које је Његош са Цетиња написао Осман-паши скадарском „кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије које нијесу погинуле од Турака, оставили свој отачаство и овијем горама утекле“. Сеобе су вечне, то знамо, велики део данашње Црне Горе дошао је са Косова и Метохије. Његош је сањао ослобођено српство и говорио: „Треба најприје да се српство ослободи и уједини. Ја бих тада у Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен, да заједно владамо над слободним народом“. Тако је и краљ Никола попут својих предака, певајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову записао:
„Косово је твоје горе Населило јунацима,
Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима.
У њима ј е ковчег оста.
Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “
Црногорски млади кнез Никола давне 1867. године уочи Видовдана са Цетиња, казивао је своје стихове „Онамо намо, да виђу Призрен, та то је моје дома ћу доћ. Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ’“. И пошао је, након 45 година испунио је обећање, ослободио Метохију, са својим унуком потоњим краљем Александром, који је иначе, рођен на Цетињу.
Након Другог светског рата Цетиње губи на значају, измешта се политички центар али опстаје духовни стожер, одакле је митрополит Амфилохије започео хришћански препород Црне Горе, српске Спарте. И не само то, Цетињани су међу првима пружили подршку Србима са Косова и Метохије, који су били животно угрожени и позвали су југословенске власти да престане насиље над Србима. Наиме, с јесени 1988. године Цетиње са својим градоначелником господином Маркушем дочекало је браћу и сестре са Косова и Метохије, реч је о најмасовнијем скупу након рата.
Многи градови у Црној Гори су били важни кроз историју од Диоклије до Скадра али Цетиње је оставило дубоки траг и печат, оно је својеврсни заштитни знак Црне Горе. Цетиње ј е заправо био град манастир, и метох манастирски и ниј е случај но што су баш на Цетињу нашле свој мир: рука светог Јована Крститеља, честица часног крста господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе. Цетиње има четири цркве, и све четири су посвећене Рођењу Пресвете Богородице. То је град који, заједно са својом каменопустињском околином има у себи нечега исконског и Светог.
Призрен
А за Призрен кад ме питаш… Почивши владика Атанасије говорио је да Призрен није град, није ни држава, није ни континент, Призрен је галаксија. Та галаксија је нешто старији град од Цетиња. У њему више од хиљаду година постоји православна Епископија. Од времена великог жупана Стефана Немање Призрен се налазио у склопу српске државе. У овом граду су оставили траг многи српски владари. За време краља Милутина и цара Душана Призрен је постао политичко, економско и културно средиште српске државе. Краљ Милутин је подигао цркву Богородицу Љевишку а цар Душан је Призрен одабрао за своје вечно почивалиште и подигао велелепни манастир Светих архангела. Осим владара и припадници властеле су градили грађевине, монументална дела како у погледу величине тако и у погледу уметничких квалитета. По предању у Призрену и околини било је 365 светиња, које су настајале у континуитету од 12. до 21. века.
Када је Призрен, након златног свог доба од 12. до 15. века потпао под турску власт и губио свој ранији значај, Цетиње се уздиже јер га је Иван Црнојевић одабрао за своје средиште и где је саградио манастир посвећен Пресветој Богородици.
За време Прве велике Сеоба Срба у Призрену се служила последња литургија пре Сеобе. Велики број српског становништва је у сеоби отишао и трг Призрена је тада тако био пуст да се трава могла косити, писали су путописци. Остало је само неколико српских породица. Но, током 18. века у Призрен се досељавају Срби из околних села. Након укидања Пећке патријаршије 1766. године Срби немају ни политичку ни верску организацију која би их обј едињавала и зато су образовали Црквено-школску општину на чиј и помен наилазимо већ 1794. године. Она је била носилац читавог националног рада. Призрен је био богата трговачка варош која је била повезана са другим деловима света, па и са Цетињем.
Призренци су живели такорећи у музејским условима у узаним и стрмим улицама у својим кућама. Оснивали су школе, чак је прва српска женска школа у Српству основана у Призрену 1836. године. Покренуте су 1870. новине Призрен на турском и српском језику. Наредне године 1871. основана је прва нововековна српска институција у Старој Србији, Православна српска богословија. Осам године раније 1863. оснива се и Богословија и на Цетињу. И једна и друга школа постале су расадници свештеног и учитељског кадра.
Срби Призренци били су познати по оданости свој ој вери, моралном животу и поносу што живе у том значај ном граду. Они су водили рачуна о вишим, националним интересима, а не само о онима који се „граниче с кућним прагом” и тако су се сачували у својој вери и народности.
И након ослобођења 1912. године Призрен је у 20. веку доживљавао успоне и падове али је увек зрачио вером и надом. Посебно издвајам време епископа рашко-призренског Павла, који је на најбољи начин сачувао православни Призрен.
Срби Призренци нису одолели акцији милосрдног анђела 1999. Иселили су се, оставили су своје домове и светиње… У тим тренуцима када су живи завидели мртвима, појавио се он, митрополит Амфилохије са Цетиња. Дошао је да утеши преостале, да опоја и сахрани упокојене, да из провалија и беспућа сакупи лешеве српских страдалника.
У Мартовском погрому 2004. варварски је и безочно уништено све што је српско, целокупна српска културна баштина. Гореле су у пламену, све цркве, епископски двор, комплекс зграда Српске православне богословије, комплетно српско насеље Поткаљаја. Мартовски погром 2004. године имао је за циљ затирање сведочанстава о Душановом граду и Српству у њему, носио је и страшну поруку да нема ни повратка ни помена о постојању Срба. Божија воља је променила план, цркве су обновљене, има живота, има Срба…има српске мисли. Велики број ходочасника обилази своје светиње. Браће из Црне Горе у великом броју походе призренске светиње. Епархија Рашко-призренска на челу са владиком Теодосијем, који се у истину може поредити са црногорским владарима који су били и духовне и световне вође народа, чини све да сачува свој народ на Светој српској земљи али и да очува културну баштину јер се добро зна да је баштина питање идентитета сваког народа.
Данас, након свих ратова, страдања и погрома на простору Призрена и околине има 55 живих цркава у којима се литургија служи. Ове светиње треба да осветле пут генерацијама које долазе, да сачувају сећање на српску православну веру, традицију, културу и историју и да у спокоју сведоче о вековном постојању српског народа и српске мисли у Призрену и околини.
И на Цетињу и у Призрену, данас има Срба. Додуше веома мало али то стање неоспокојава, то је само трен у вечности! Бројно стање на земљи не значи ништа, колико је Срба под земљом, који трају у нашим сећањима, који подстичу на делање и као спомен на њих баш у Призрену се Српство осећа јаче него било где на свету. Уздамо се у Г оспода да ће и Призрен и Цетиње заувек бити расадници српске мисли и окрепитељи српске душе.
Завршила бих заједничком химном ,,Онамо намо са развалина дворова царских врагу ћу рећ: с очњишта милог бјежи ми куго. С тим што кугом сматрам не неког човека но његово нечашће, некршће, рушилачки мрак и безумље.“
Нека нас златна крила то јест пост и молитва илити Призрен и Цетиње сабране усинове, уразуме, оснаже и обоже да будемо достојни повереног нам земаљског и оноземаљског живота. Тако нам Бог помогао!
Тројичин дан, 4. јун 2023. Стањевићи
П.С. др Александра Новаков је секретара Косовскометохијског одбора Матице српске у Новом Саду
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
