Млади историчар и политиколог Александар Љубомировић (27), као предмет свог научног интересовања определио је и концепт “српског света”. У интервјуу за ИН4С он је поручио да овај концепт иде знатно дубље него што мисли шира јавност, због чега је хтео да пружи свој академски допринос и да дефинише и детаљније анализира шта заправо подразумева наведени концепт.
“Моје интересовање се не завршава са одбрањеним мастер радом, већ ћу се потрудити да наставим свој истраживачки рад и проширим своју тезу. Жеља ми је да објавим нешто веће и значајније на тему концепта српског света у Србији како би се шира јавност информисала о концепту који може да одреди и обележи регионалну и спољну политику Србије у предстојећим деценијама”, каже он.
ИН4С: Ви сте, иако млад човјек, стекли значајно професионално искуство. Можете ли да се представите нашим читаоцима?
Љубомировић: Од 2014. године сам био у иностранству на академском усавршавању у Немачкој и Русији. Основне студије из политичких наука, а потом и историје, завршио сам на чувеном минхенском универзитету Лудвиг-Максимилијан, док сам крајем прошле године завршио мастер студије на Институту за Источну Европу у склопу Слободног универзитета у Берлину и на Вишој школи економије у Санкт Петербургу. Врхунац мог боравка у иностранству била је престижна стипендија немачког Бундестага, која ми је додељена почетком 2022. године. Кажем врхунац, јер сам по први пут у једној од несумњиво најзначајнијих европских институција имао прилику да представљам своју земљу, као и да се борим, најбоље што умем, за интересе Србије. Одувек сам сматрао да не постоји већа част од представљања своје земље у најважнијим европским и светским организацијама.
Провео сам такође четири године на челу Организације српских студената у иностранству (ОССИ), једног од највећих домаћих омладинских удружења, које има за циљ да повеже и окупи српске студенте који студирају широм света. ОССИ тренутно окупља више од 10.000 наших студената широм света, који представљају највеће национално благо Србије у иностранству. Из тог разлога сам у својству председника ОССИ покренуо пројекат који би олакшао повратак тих студената по завршетку својих студија у отаџбину, тиме што их повезује са тржиштем рада и компанијама у Србији. Један од важних доприноса било је потписивање врло значајног Протокола о сарадњи са Министарством спољних послова Србије. На осонову тога документа, студенти који су завршили студије у иностранству, имају могућност да постану део дипломатског кора и тиме дају свој допринос за развој српске дипломатске мреже. Инспирисала ме је обреновићевска политика из 19. века, када су се по јасно зацртаном плану наши студенти, након завршених студија у иностранству, враћали назад у своју отаџбину с циљем да буду покретачи позитивних промена у српском друштву. Међу њима су, између осталих, били великани попут Надежде Петровић, Михаила Петровића Аласа, Јована Ристића, као и његовог имењака Јована Цвијића. Сви они су допринели да Србија крајем 19. и почетком 20. века буде водећа регионална сила и упркос незапамћено тешким околностима стекне до тада невиђени међународни углед.
ИН4С: Откуд интересовање за тему Српског света?
Љубомировић:Пошто као политиколог активно пратим дешавања везана за српски народ широм света, није ми промакла чињеница да се термин „српски свет“ доста актуелизовао последњих година што ми је посебно пробудило интересовање, нарочито у светлу злоупотреба које круже око истог. Дошао сам до податка да је у обраћању тадашњег министра одбране Александра Вулина у Бањој Луци на једном од предизборних митинга Социјалистичке партије Српске по први пут један високи званичник и представник Владе Србије у јавности изговорио фамозни појам „српски свет“. Вулин је том приликом изјавио да ће „Срби или бити јединствен политички народ или ће створити српски свет, окупити се где год да живе […] или нас неће бити.“ Пошто сам тада први пут чуо за израз „српски свет“ и нисам у први мах нашао пуно информација, хтео сам да се на један академски начин позабавим том тематиком. После детаљнијег истраживања дошао сам до закључка да концепт српског света, на којем се иначе ради од 2006. године, има потенцијал да прерасте у својеврсно Начертаније 21. века и да уз помоћ меке моћи врати углед Србији широм региона и света.
Приметивши да концепт српског света иде знатно дубље него што мисли шира јавност, хтео сам да дам свој академски допринос и да дефинишем и детаљније анализирам шта заправо подразумева наведени концепт. Моје интересовање се не завршава са одбрањеним мастер радом, већ ћу се потрудити да наставим свој истраживачки рад и проширим своју тезу. Жеља ми је да објавим нешто веће и значајније на тему концепта српског света у Србији како би се шира јавност информисала о концепту који може да одреди и обележи регионалну и спољну политику Србије у предстојећим деценијама.
ИН4С: Како сте дошли на идеју да тезу браните у иностранству?
Љубомировић: Израз „српски свет“ се провлачи кроз западноевропску, а поготово немачку штампу у једном веома негативном и нетачном контексту, углавном поређујући га са неким ранијим концептима попут „Велике Србије“ или неких страних концепта попут „руског мира“. Многи медији са немачког говорног подручја попут Ноје цирихер цајтунг (Швајцарска), Стандард (Аустрија) или Дер Стандард (Немачка) су представљали наведени концепт као нови великодржавнички или великосрпски пројекат, тиме оцрњујући га, иако нема додирних тачака сa истином и његовим иницијалним значењем.
Из тог разлога сам дошао на идеју да својим професорима предложим да свој завршни рад на Институту за Источну Европу на Слободном универзитету у Берлину пишем на тему концепта српског света и тиме на један научни и аргументован начин објасним академској заједници у Немачкој о чему је ту заправо реч и како Република Србија од 2006. године ради на спровођењу наведеног концепта. У раду сам се такође фокусирао на то да концепт српског света упоредим са руским миром (руским светом), јер је то поготово актуелна тема на немачком говорном подручју због тренутних дешавања у Украјини.
ИН4С: Како бисте оценили реакцију академског света из иностранства на ову тему, имајући у виду да је управо из бечке политичке кухиње, али не само одатле, лансирана пропаганда о тзв. великосрпском национализму и пројекту “Велике Србије”?
Љубомировић:Теза је примљена са великим одушевљењем међу професорима на Одељењу за политичке науке Института за Источну Европу у Берлину. Тамошњи професори нису имали прилику да на енглеском или немачком језику читају научне радове и објективно написане чланке о концепту српског света или о српском питању. Информације које добијају су углавном из немачких медија о „српском свету“ који се тамо без икакве основе или доказа приказује као нека врста еуфемизма за знатно старији концепт „Хомогене Србије“ који је био актуелан у Другом светском рату код Мољевића или за концепт „Велике Србије“ поготово коришћен 1990-тих година код Војислава Шешеља и Српске радикалне странке. Појам „Велике Србије“ уведен је од средине 19. века у јавност и политички живот водећих европских сила, те су сваки снажнији израз српске националне индивидуалности, свака већа манифестација српске свести, културе или политичких стремљења, оцењивани као „великосрпска опасност“ и угрожавање туђих права и интереса. Немачки медији и новинари су нажалост преузели колевку оптужби ове врсте од Хабзбуршке монархије и њене политичке и интелектуалне елите, те и данас сваки вид промовисања српског јединства представљају као давнашњу тежњу српског народа и српске државе за остварењем великодржавних амбиција. Као некада што је радила Хабзбуршка монархија са оптужбама о „Великој Србији“, тако и данас немачки медији раде са „српским светом“ упоређујући га са „руским миром“ и потпуно злоупотребишви његов прави значај.
Александар Љубомировић
Из наведених разлога, је мој предлог да детаљније истражујем новонастали концепт српског света у склопу знатно ширег српског питања и тежње нашег народа за стварање своје националне државе, по моделима модерних европских држава попут Немачке, Француске и Италије, оберучке прихваћен од стране професора. Њих је поготово занимала повезаност између српског света и руског мира (руски свет), мислећи да је први проистекао из потоњег, те сам у свом мастер раду такође посветио једно поглавље анализирајући та два концепта.
<
Обухватајући анализу концепта српског света и повезаност са сличним концептима у Европи, успео сам да уклопим жељу немачких професора и своје академске преференце како бих створио први објекитвно написани научни рад на тему концепта српског света. На крају сам са великим успехом и без икаквих проблема успео да напишем и одбраним свој рад, а потом и објавим на званичном порталу Слободног универзитета у Берлину, те је сада доступан свим читаоцима који су заинтересовани за наведену тему.
ИН4С: Који су закључци о српском свету – ко су главни актери?
Љубомировић: Када причамо о српском свету, реч „свет“ треба посматрати кроз призму античког значења те речи, која заправо представља цивилизацијски простор једног народа, у овом случају српског. Антички извори нам потврђују да је раније постојао грчки, римски и византијски свет, који су подразумевали широке територије под утицајем једног политичког, економског и културолошког центра, што би у овом случају подразумевало државу Србију која може да представља центар не само за Србе широм света, већ и за друге балканске народе који благонаклоно гледају на српску културу и њу виде као своју шансу за напредак. Савршен пример за то је Македонија, која је у политичком, економском, културолошком и верском смислу најближа Београду. Дакле, српски свет представља једну врсту орбите у којој званичан Београд и Србија као центар свих Срба могу да врше свој мултидимензионални утицај.
Сам појам „српски свет“ појавио се управо у тренутку када је држава Србија стекла своју независност од Турака, почетком 19. века и проналази се у песмама и говорима знаменитих Срба као што су краљ Никола, Петар Петровић-Његош или Јован Јовановић Змај. Тада су, као и сада после распада Југославије, Срби широм региона и света гледали у Србију као тачку свог окупљања и центра који је у стању да окупи све Србе под свој кров. Иако тада тај појам није прерастао у нешто конкретно и искључиво служио као синоним за много познатије појмове попут српства, српског рода или српских земља, он данас има потенцијал да прерасте у озбиљан државотворни концепт и на чијој имплементацији се првенствено ради од 2006. године. Дошао сам до закључка да се управо те године десила прекретница у српској политици и начину на који се гледа на Србе у региону и дијаспори. Те године је усвојен Устав Републике Србије који у члану XIII истиче значај споне између матице и дијаспоре, али и низ многих других докумената од националног значаја као што су: (1) Закон о црквама и верском заједницама; (2) Декларација Владе Републике Србије о проглашавању односа између отаџбине и расејања односом од највећег државног и националног интереса; (3) Основање Министарства за дијаспору Републике Србије. Сама стратегија Србије на којој се ради дакле у претходних више од 15 година, добила је потом назив „српски свет“ око 2016. године, а поготово од 2020. године, када је по први пут у јавном дискурску преузета и усвојена од стране једног српског политичког званичника.
Модернизована употреба појма је настала почетком 2016. године у емисији „Гнев Србије“ радија Снага народа, где је гост Небојша ‘Балша’ Остојић оценио да српство није државност, граница или национално питање, већ да је то „свет вредности“. Аутор емисије, Миљан Глишић, је потом осмислио ново значење синтагме „српски свет“ и дефинисао ју је на следећи начин: „Српски свет се […] односи на свет вредности једног народа, са његовим посебностима. Појава је универзална, а (гео)политичке околности су пролазне.“ Термин „српски свет“ је такође употребљен 2020. године на порталу ИН4С када је покренута истоимена емисија „српски св(иј)ет“. Емисију је ауторски обликовао директор ИН4С-а Гојко Раичевић, а продуцирао и режирао сам аутор синтагме Миљан Глишић, који је инсистирао да се емисији да овај назиб, као ново виђење српског питања. Њих двојица су дакле уз уваженог историчара Александра Раковића и Небојшу ‘Балшу’ Остојића од 2016. године па до данас међу водећим актерима и промотерима појма српског света, укључујући и неке од водећих српских политичара као што је на пример Милорад Додик. Веома је важно да наведени појам није искључиво део јавног дискурса у Републици Србији, већ је преузет и од стране главних политичких актера у Републици Српској и Црној Гори.
Три главна стуба нове регионалне и спољнополитичке оријентације су свакако (1) повезивање Србије и Срба у региону, (2) повезивање матичне државе и свих Срба у свету, као и помагати им да очувају свој идентитет. Треба нагласити да поготово при очувању односа са Србима у региону и Србима у дијаспори, Српска православна црква, уз државу, игра водећу улогу, јер је једна од ретких српских прекограничних институција која може да допринесе очувању српског идентитета и обичаја изван званичних граница Републике Србије, те се у иностранству углавном школе српског језика или српска удружења оснивају при црквама у власништву СПЦ-а. О значају српске дијаспоре по очување и неговање српства широм света говори и податак да је управо у иностранству у Аустралији 1993. године први пут након распада Југославије употребљен појам „српски свет“, који је служио као назив за новине тамошње дијаспоре. Коначно, трећи и последњи стуб српског света се односи на странце и стране држављане који се осећају као или идентификују са Србима и српством, као што су на пример Арно Гујон, Арчибалд Рајс, Петер Хандке или Павле Јуришић Штурм. Без њиховог несебичног и искреног доприноса, српски свет не би био потпун, те се они такође сматрају његовим интегралним делом.
ИН4С: Како видите расплет српског питања у времену пред нама? Који су највећи изазови с којима се суочавамо као народ?
Љубомировић: Као што је полуослобођена и полунезависна, аутономна кнежевина у оквирима Османског царства од 1804. године и пре свега од 1830. године, постала средиште у које су упирали погледе и полагали наде Срби из свих крајева у којима су живели, под туђинском влашћу двеју империја, тако је и данашња Србија постала центар свих Срба који живе изван границе републике, што на Балканском полуострву, што широм света у дијаспори. Данас се исто као и почетком 19. века, после вишедеценијског таворења у пројекту званом „Југославија“, у Србији и српском народу јавила, у епохи грађанског друштва Европе, легитимна и природна тежња за уједињавање народа истог ентичког порекла, истог језика, истих историјских традиција и успомена, и за образовање националних држава, као што су Немачка, Италија или Француска.
Српски народ има природно и историјско право на националну државу у којој ће се ујединити већина његових припадника. За такву идеју су се борили готово сви европски народи, с тенденцијом да у своје националне државе окупе што већи део својих сународника. После распада Југославије, многи Срби су остали поново изван граница своје матичне државе те је пре свега природно што су опет почеле да се појављују тежње за сарадњом на политичком, економском и поготово културолошком пољу, што се најбоље види на примеру српског света, првог свесрпског концепта у пост-комунистичкој ери, који је прихваћен од водећих политичких актера у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори (Демократски фронт).
Један од највећих проблема са којим се суочава српски свет је дефинитивно чињеница да се у поређењу са 19. и 20. веком у демографском и територијалном смислу смањује. Доста наших сународника на годишњем нивоу напушта Србију, Републику Српску и Црну Гору, док је природни нараштај све негативнији. У територијалном смислу је српски свет спао на наведена три ентитета, јер смо у поређењу са 19. и 20. веку протерани или асимиловани на просторима данашње Хрватске, Федерације БиХ, Македоније, северне Албаније и Косова и Метохије.
Иако има доста обесхрабрујућих фактора, није све тако црно, као што су показале литије у Црној Гори и пад режима Мила Ђукановића, прославе Дана Републике Српске или увођење празника под именом Дан српског јединства, слободе и националне заставе. За крај бих хтео да улијем и мало наде и наведем речи србофобног црногорског новинара Дарка Шуковића који је изјавио следеће: „Српство [или „српски свет“] је убедљиво најбољи маркетиншки пројекат више од два вијека на простору Балкана, а можда и шире. Начин на који је […] створена једна прича која је толико примамљива, магнетски привлачна, за широке народне масе је импресиван и контрапродуктивно је одбијати да се призна успјех цијелог тог пројекта.“
