Приказ књиге Веселина Матовића: Бревијар о културној апостасији
1 min read
Веселин Матовић, фото: Новости
Проф. др Предраг ЖИВКОВИЋ, мр Обрад САМАРЏИЋ
(Веселин Матовић: Црногорска идентитетска загонетка, Центар за српске студије, Бања Лука, 2023)
Књига професора Веселина Матовића „Црногорска идентитетска загонетка“ која начелно отвара врата диспутације о феномену језика као и познатом историјату који је претходио његовој стигматизацији, заправо представља један оглед и солилоквијум наше апостасије, тачније предикција и фатум који нас је задесио у заборављеним и занемареним филозофским и исихастичким сочивима ловћенског тајновидца. Теолигија али и етносоциологија Горског вијенца, чини се, да никада нису биле актуалније него у времену преовлађујуће превејаности националних првака, који су успјели да остваре наум интеграције рехабилитоване и уједно аболиране „несташне младости“ у смирају двадесетог вијека, обиљежене ритмом ратног профитерства, предузетничком клептоманијом, неолибералним шок терапијама и националне снисходљивости која се огледала у покоравању и инаугурацији како политичке, тако и религиозне и културне апостасије.
Дисолуцијом вриједносног система, како тврди проф. Матовић, нашли смо се између два свијета, двије егзистенцијалне природе, а самим тим, и између граничних прелаза политичког инжењеринга коме је скоро, па пошло за руком да нас убиједи да су нам потребна нова сочива културе сјећања којом би се конвалидирала еволуција која је напрасно прекинута, неким за српски народ, страним духовним и културним утварама, оснаженим у светосавском култу, у конзервативној психологији која је за конвертитски ум превише трома да испрати европоцентричну мисаону младеж оличену у утилитаристичкој побуди артикулисања либералне побуне духа који није ништа друго до тамница нашег ендемског етоса и оног, који отприлике датира од 1219, а који је у себи сабрао византијско наслеђе и дан данас представља активни архетип који сваким новим поменом, а посебно искреном и невином дјечјом побожношћу, бива наново осликан као најљепши културни иконостас којим један православни народ може да се поноси. Иако је и сам прошао кроз голготу једне политичке климе чији рецидиви репрезентују „идеолошки калеидоскоп“ који се деценијама таложио са јасним циљем да зарад проглашења једне нове нације у огледалу истине потисне тог узнемирујућег двојника који подсјећа на његову православну и светосавску генеалогију, рукопис проф. Веселина Матовића не представља интровертни осврт на технику жигосања српског језика, чиме би, сложили би се, ова епистола претворила у лингвистички ламент. Напротив, постављајући знано циљ да се ова тема и феномен подједнако тичу како лингвистике и књижевности, тако и теологије, социолингвистике, философије, антропологије, етносоциологије, историје, права, а чини се, понајвише, за упућеније увиде и ракурсе, ареала танатополитике (Куљић, 2014), гдје је аутор минуциозно анализирао оне феномене који се ријетко могу пронаћи у нашој литератури а који су се одомаћили код раритетних мислилаца а исти се тичу карго-култова (Дугин, 2008) као рудиментарних несвјесних струја које бивају активиране у временима „духовног бјеснила“ и када национални дух постаје паралисан и немоћан да пружи отпор како ендогеној дементности и снисходљивости, тако и егзогеним насртајима који желе да тај исти дух и свијест индоктринирају, алијас, да будемо политички коректни, да кроз ходнике колективне амнезије претворе у оно што се сматра подесним грађанином илити постчовјеком за свијет трансхуманизма. Нису ријетки примјери указа на онај феномен који се у савременој социолошкој литератури ословљава са холокауст индустријом (Finkelstein, 2003) за који, након живописних указа проф. Матовића, морамо тражити откуп права а све зарад политичког аванзовања и идеолошке ситуираности политичких првака.
Будном читаоцу историјска генеза пређашње дескрипције феномена који је постао, могло би се рећи, ендемском бољком постсоцијалистичких друштава, постаће пожељна сатисфакција за опуномоћене ревизоре историје који ће страсно тражити топониме подјела који су инаугурисани у националним категоризацијама српства и црногорства. На овим топонимима проф. Веселин Матовић виртуозно превазилази идеолошке замке и достојно одговара на изазове илити задихане потезе политичких сатрапа који своју националну и идентитетску еволуцију баштине из „дневничких пасквила“ титоистичке адорације, чији су рецидиви, како сугерише проф. Матовић, „осјемењени у каптолским клеронационалистичким инкубаторима“ (Матовић, 2023: 95). Аутор покорно, без потребе исхитреног жигосања и жураналистичког извјештавања и уочавања наше постсоцијалистичке збиље, у духу књижевног еремита који одговара само Творцу, указује на покушај полимеризације идеолошког биготизма и дивергенције који настоје да отклоне биљеге, идиоме и уводне есхатолошке чинове који их подсјећају на немањићке идентитетске и православне стећке, да би отклоном али претходно извршеним антрополошким геноцидом, потврђивали оно што им је и остало у аманет а то је овоземаљска егзистенција и овоземаљска хипотетичка екстровертност и тежња која негира чак и начела хришћанске вјере када је потребно потврдити „пастирско слово оца нације“. У освиту ових налаза, у дубинским слојевима његовог рукописа, намеће се и научни портрет Френсиса Бејкона, чији легат указује на натурализацију идола и аксиома у црногорском друштву, које је проф. Матовић представио кроз мистификације језика, етницитета, идентитета, Цркве, а који збирно дочаравају опсену и хегемонију појмовне индоктринације али и говора, сачињених илити образованих у идолима племена, рупе, трга и театра (Bacon, 1964: 51-53).
„Постсоцијалистичка јеванђеља“ која су се у нашем народу темељно, индоктринирано и сугестивно дистрибуирала, морала су, како свједочи проф. Матовић, преко инаугирасног медијума европеизције (читај неолиберализације друштва), што није ништа друго до феномен појаве карго-култова, изопштити из религиозног и научног дискурса све оне духове сабрања који су упућивали на исконе православља и српске припадности.
Прихваћени дитирамб, аутор исказује следећим освртом: „Једноставно речено, њихов пут у Европу, „у нови цивилизацијски круг“ (под слоганом „нећемо гусле, хоћемо рокенрол“), подразумијевао је одбацивање сопствене, историјске културолошко-идентитетске профилације, заправо – својеврсно идентитетско митарење“ (Матовић, 2023: 97), да би ову опаску употпунио Његошевом аукторијализацијом, тачније кроз луцидну говорну постојаност Теодосија Мркојевића. Ријеч је о духовној апостасији која је настојала да кроз згуснуто привржеништво вјерској и националној дивергенцији још више удаљи и утамничи, ионако усамљеног Његоша, чији легат је интерниран у црногорском образовном систему и чија „идентитетска и философска суза“ нема родитеља. А та позиција усамљености и изопшености Његоша, новопрокламованим идолоима, односно реликтима из Новог Органона, послужила је као својевсрни хроноцид (Epštejn, 2001), како би својом сотериолошком улогом у театру „немирне и несташне младости“, конструисали постсоцијалистички ситком у којем су преузели јарбол одговорности за ослобођени хтонски нагон прво националне а потом и лингвистичке и вјерске самобитности и посебности. Ревизори историје настојали су, уистину, лаконски, да потентним насиљем маркирају топониме настанка самобитности црногорске нације, негирајући притоме, како и раскошно слови рукопис проф. Матовића са вриједним свједочанствима о нашој аутистичној епоси постсоцијалистичке инфатилности, етос и култ конзервативне философије, који су пулсирали и одавали утисак једног уникатног светосавског а касније и петровићевског панпсихизма, чија нас је духовна и културна опна штитила понајвише од сопственог прозелитизма (опширније у: Матовић, 2023).
Примјетна осцилација изостанка адекватног одговора сабирања националне орнаментике изазвала је на просторима негдашње Југославије идеолошки одјевену сагласност националних мањина и владајућих партија, која је, како и примјећује аутор, истрајавала на прогањању свих оних мислилаца којима је идеја југословенства бивала превише скучена али надасве, конструисана опсена , у нашем случају, са намјером да укроти за режимске присташе донкихотеријски талас српског јединства изазвала је покушај негирања архетипова који су битисали у нашим митолошким, религијским посланицама, како би се створило агрегатно стање, то јест агрегатна политичка нација која ће конституисати контуре „семантичке акробатике“, вичан је проф. Матовић у својим објашњењима, што је изазвало гротло појмовне дивергенције „националности и народности“ (опширније у: Матовић, 2023: 99). Овдје нас аутор подсјећа на стварање македонске нације којој се од стране Грка, Бугара, Срба и Албанаца оспорава интегритет кроз који би себе легитимисала као аутентична национална творевина, што ће, испоставиће се, бити уводни чин или преамбула за стварање црногорске нације као фромовски казано, „бјекства од слободе“. Провјереним историјским фактима, аутор пише и сугерише:
„Ипак, између та два концепта (политички и етнички концепт формирања нације ум. О. С; П. Ж) није било сукоба све до средине 90-их година 20. вијека, када вољом ондашњег режима политички концепт мутира у политичко-етнички хибрид, с циљем стварања црногорске етничке нације, као негације српског националног, језичког и духовног идентитета Црне Горе. При томе је успостављена немогућа једначина (0 Х 2 =1): Црногорци су етничка нација, али су и сви грађани Црне Горе, као њени држављани, национално Црногорци, с тим што се њихов идентитет детерминише конститутивним елементима страначки пројектованог црногорског етницитета – црногорски језик, црногорско културно насљеђе, црногорска књижевност, латинично писмо, црногорски правопис, ЦПЦ, итд.“ (Матовић, 2023: 99-100).
Проф. Веселин Матовић као изразити ерудита, колико задивљен Традицијом и етосом свог народа, толико је сваки редак његовог рукописа испуњен набојем свједочанстава о индоктринацији која је имала за циљ да побуди фројдовски казано нарцизме малих разлика и да плаузибилно потврди стварање црногорске нације, не скривајући методологију тог остварења. На дјелу је, што проф. Матовић препознаје, обновљени и повампирени покушај стварања Фирентинске уније, гдје политички прваци црногорске политичке сцене, епископатски примат признају свима сем матичној Цркви (СПЦ). Из овога, оправдано, јелте, слиједи и негирање и осуђивање Руске православне цркве за тобожње негирање црногорске нације и новоформиране ЦПЦ, па чак и епитимије васељенског патријарха имале су конспиролиошке намјере према овој организацији. Међутим, оно што аутор не губи из вида је та непромишљена и брзоплета анпасан игра и представника српског корупуса који су прихватили наметнуту редукцију и срспки народ у Црној Гори свели на мањински национални корпус, прихватајући овладавајући наратив успостављен од стране црногорских шестоколонаша (Дугин, 2014). Прихватајући наметнути дискурс о неизбјежном статусу грађанске државе као идеолошком наративу постмодерног доба, то јест, панацеји која би имала задатак да укроти националистичке екскламације, политички субјекти су дозволили да им данајски дарови оличени у националним мањинама и њиховим прохтјевима као државотворног народа, потисне не само мускулатуру негирања већ и осјећање о негдашњој државотворној осовини Срба као конституитивног народа Црне Горе (опширније у: Матовић, 2021: 111). Тако смо, на глас размишља аутор, постали заточеници отвореног друштва. Навалентност грађанске државе, осјетили смо, како упозорава проф. Матовић, сваки пут када би се потегло питање о перманентној угрожености српског језика, Цркве или идентитета у Црној Гори јер би исти били окарактерисани као атавистичка конзервативна опасност која нарушава, јелте, „либерални Декалог“ грађанске државе, којој тај исти либерализам постаје политичка и економска карта њеног унутрашњег раскола, тачније прогона прошлости, коју не треба у потпуности одбацити већ лимитрофно (Дугин, 2004) ускладиштити и повремено због бирачког тијела кроз претходну медијску препарацију, ослобођену сваког призвука српског битисања, поистовјетити као кадаверичну подршку новоформиране црногорске нације, тачније новоформиране грађанске нације. Али како то да једном отвореном друштву и грађанској нацији бивају превише габаритна наслеђа једног Светог Саве, Симеона Мироточивог, Петра I и Петра II Петровића Његоша, Владике Николаја Велимировића и свих оних књижевних апатрида који су протјерани или чија дјела су редукована у образовном систему Црне Горе како не би нарушавали међунационални склад и медијум несметаног јутарњег буђења илити подразумјеване стигматизације српског народа?! То је заправо философија грађанске нације која не трпи митолошка следбеништва и вишевјековну традицију као адикцију од које се новоформирана нација мора ослободити.
Његова књижевна и историјска снага увод су и у геополитичку драматургију која се десила у смирају биполарног међународног система и успостављењу униполарне структуре Pax Americanа, то јест када смо осјетили либералну отвореност, тачније тоталитаризам отвореног друштва западне хемисфере. Избјегавање референдума о уласку у НАТО као својеврсног увода у спознају постдемократије јер као да је воља грађана у Црној Гори икада и била битна, представља огранак ауторске знатижеље и геополитичке обавјештености који се не завршавају само у рубрикама журналистичког манира. Тако се у Црној Гори бразда наведеног западног насиља из 1999, проглашава чином спасења црногорског народа од тобожње српске окупације из 1918. године. Ако се надовежемо на истраживања мађарског психијатра Томаса Саса, могли би попут аутора поставити реторско питање гдје се налазе етичке границе црногорске збиље, односно психијатрије (Szasz, 1980)?
Хрестоматска егзситенција ауторових записа сачињених и објављених у престижним националним часописама и недељницима (Слово и Печат), не говоре, како смо и истакли, само о ортографији српског језика те изњедреном идеолошком инжењерингу кодификације црногорског језика као поменуте појмовне опсене, већ много више, у овим свједочанствима проф. Матовић попут лингвистичког форензичара утврђује „расуте бројанице“ (Матовић, 2021: 75) српског идентитета, односно утврђује континуирани геноцид који се спроводи над српским народом и тежњу да се јарбол његовог националног и вјерског идентитета супституише и утамничи у кодним грешкама новоформиране црногорске грађанске нације, Цркве и језика. То психијатријско и идеолошко лудило, позовимо се још једном на Т. Саса, аутор педантно описује кроз одрицања од оних духовних славолука којима је сваки накнадни опис сувишан јер својим габаритима памте и опомињу да:
„Ко заборавља претке, њихове приносе и завјештања, ко замеће и замијеће, ротира, мрси и преименује њихове путоказе – заборавља и себе и Бога у себи; затвара се у мрак незнања, у празнину и „мјесечарство“; то је безнадно потонуће у атеизам и његово пијанство карневал – у менталну болест која суши све животне токове и обесмишљава све људске напоре.“ (Матовић, 2023: 77).
И на самом крају овог скромног записа о књизи проф. Матовића „Црногорска идентитетска загонетка“, искористићемо ту привилегију рецензената и опсерватора овог огледа о нама самима и нашим рецидивима, то јест југоносталгичарским титоистичким демонима за које је потребан детаљан духовни, етносоциолошки, лингвистички и историјски егзорцизам, како бисмо се бар мало одужили нашим прецима, тој сакралној географији наше митолошке укоријењености. С пуним правом кажемо да смо и ми попут руског народа те прогнане православне братије, добили попут виртуозног књижевног пророка Захара Прилепина, аутора који не одговара политичкој клими апостаса због своје бунтовности а још више не одговара књижевном конформизму, чега је аутор и свјестан, али зар то није духовна и књижевна аскеза зарад које вриједи жртвовати овоземаљске хвале, па чак и живот?! Јер у противном, како би и изашли пред прађедове, пред Немањиће, пред Петровиће, знајући да смо окружени удобношћу политичке адорације и оним прозелитизмом од кога датира и онај вјерски, а то је обнама и издаја нас самих. Због свега изреченог, ову књигу треба читати као „Хронологију из нашег XX-вјековног подземља“ која је у XXI вијеку сувишна и заморна јер „ментална хигијена“ (Матовић, 2023) данашњег читаоца али понајвише житеља ових простора, према наумима идеолошких центара моћи, мора бити очишћена и ослобођена од сваког вида носталгије ка строгој и прекорној ријечи као клетви и молитви предака, која би имала могућност побуне против политичких идеола. Проф. Веселин Матовић се још једном потврдио као хрестоматија нашег књижевног и историјског памћења која јуродиво потврђује своју духовну и књижевну егзистенцију, не осуђујући, већ опомињући и молећи да се „расуте бројанице“ нашег духовног заједничарења пронађу и обнове, како би могли обновити и самога Бога у нама. Због тога здушно и препоручујемо ову књигу као потврду о чистој савјести, постојаном алтруизму који чак и кроз потврђени слијед догађаја наше историје не осуђује већ опрашта, што је ријеткост за овај род књижевности и што је најважније, то је иманентни и атуентични пејзаж и биљег аутора (Танасковић, 2014) који због свог прогона и књижевне жртве да се сви догађаји сачувају у овом рукопису, заслужује пијетет и читалачку оданост као саговорничку Другост.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
