У четвртак, 17. новембра у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда одржана је промоција последњег дела трокњижја “Варошка легенда” Тајане Потерјахин. О “Немани” су говорили др Немања Девић, др Лидија Цветић Вучковић и Тајана Потерјахин.
Пред вама је транскрипт излагања др Лидије Цветић Вучковић:
Јер није легенда –
О човеку кога се зло није дотакло..
„Човеку је дато да собом измери само оно мало времена које протекне између свитања и мрака, сетве и бербе, лета и зиме. Чак ни своје кратко бивање на овом свету не може тачно у трен да омеђи, јер рођење не памти, а смртни час га затекне увек неснађеног као новорођенче. После, ко зна да ли му вреди рачун. Вечност замишља спрам реке, камена, земље и неба. Нагађа о њој откад га има, па би то могао бити доказ да је из вечног потекао, откинути уд који без тела труне. И ту између велике тајне недогледа, прапочетка свега и њега, сељака, варошанина, путника, арџије и краља, стоји оно време старије од човека, а млађе од Бога, које се зове историја. Стоји опасана столовима и рудничким планинама, у мекој долини Ибра, седмоврата Жича. Кад дође пред њу, свако сазна тачно која му је мера и сврха трајања.“ – Па да ли овај рачун вреди ? У случају антрополога и књижевнице Тајане Потерјахин требало би да је тако. Ретко да постоји роман чије би уводне реченице уједно могле постати велики књижевни цитат. Свега је пар таквих у домаћој литератури, свакако Андрићева „Ћуприја“ и онај „Бескрајни плави круг“ којим почињу „Сеобе“, а ја се сећам још само и Веселиновићевог „Хајдук Станка“ и описа Мачве – као једног од репрезентативнијих текстова домаће реторике, мени и најпознатији из предмета дикција на студијама глуме. Последњи део велике варошке трилогије, почиње оним речима којима би се слободно могао и завршити.
Чак онаквим каквим би се могао завршити и било који романсирани животопис, у коме мудри јунак, у зрелом тиховању, доноси рефлексију не само сопственог дугог пута већ и хронику бурног времена у коме се он догодио. Пута којим он одлази у живу легенду. Као упоредник навешћу цитат из „Мемоара“ Проте Матије Ненадовића: „Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог 2 живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла. Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим
неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.
– То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.“ А „Кад умре, човек који је трајао као камен, у узбурканим временима, олујама, ратовима, сукобима, губицима и успесима непроменљив, смрт поприми неко лично свесно обличје, као једина сила која је могла да укине ту доследност, и наруга се карактеру који неће да се прилагођава и витопери.“ – поручује Јован Ристић, један од историјских јунака легендарне Немани. У мислима сустиже га и Максим, главни протагониста првог дела, када у ковитлацу породичних и друштвених олуја, при повратку у предуго политички крваво подељено Краљево, о суровој борби за одржање поретка части, чисте савести и неиспрљаних руку појединца просуђује да: „Подигао би народ ларму до неба, (..) али има ли међу њима који без греха? Тако се све поравна, свака издаја, свако непочинство. Али мора да има. На чему ће стајати свет ?“ И да је ауторка којим случајем написала само ону цртицу о рачуну и вечности с почетка једне легенде достојног краја – доста би било.
Да се изразим у варошком жаргону: „Доста ко ладне воде!“.
Романом „Неман“ као драматичном завршницом ове историјски вредне трилогије која је пред нама, Тајана Потерјахин нам као публици умногоме ласка. Ласка и мени лично на позиву да пред Вама данас искажем своја размишљања, јер искрено не знам чиме заслужујем част да говорим о овом роману, будући да нисам књижевни критичар. Одговори се налазе међу корицама, тек помало у говору о овом делу.
Сва три дела ове трилогије прочитала сам у делиријуму. Свесно бирам ову реч зато што се не трудим да улепшам или оправдам околности у које сам била животно постављена, а у којима је ова књижевна (за мене и изразито духовна) грађа била једино што су свест, савест и достојанство допуштали да упијем. Када би ме уопштено питали шта мислим о „Варошкој легенди“, рекла бих Вам да је то највећи роман на српском језику у последњих 30 година. Непретенциозно, не зато што ја читам мало (јер иначе признајем да читам мало), управо врло сам селективна, или зато што имам неке посебно високе критеријуме, већ зато што књижевност Тајане Потерјахин суштаствено поставља нови и темељни стандард. О томе се може или много говорити, дебатовати на посебном семинару, како би се моја смела теза образложила, или пак не рећи ништа, јер овај роман сам по себи пружа толико вредних 3 елемената да је довољно рећи да сте га прочитали. Покушаћу да у том мору квалитативних одредница које би „Варошку легенду“ могли препоручити за тако ласкаву титулу, издвојим оне који након вишегодишњег читалачког стажа за мене и даље представљају фасцинацију.
Најинтересантније са „Варошком легендом“ је то што она заправо – није легенда. Елементи фантастичног, митолошког или ритуалног налазе се тек у пасажима, као што су Ивањска ноћ, Ђурђевско јутро, Некрштени дани, Дамјанови или снови Стевкине бабе, тек понека успаванка, напев, тужбалица, архаично народно веровањеа или бајалица. Али о овој причи никако не можемо говорити као о измишљеној, чак ни бајковитој. Ауторка како јој је својствено, не служи се овим насловом како би прича била допадљива, како би је ми лакше „прогутали“, па за једну романескно конципирану антрополошко-лингвистичку грађу бира какву језичку посластицу, или у најмању руку велича историју и културу одвећ јој драгог родног Краљева, већ пред нас поставља огледало. Потерјахинова се понаша попут античке Сфинге и пита: Јесу ли људи и њихове ћуди које спознајемо кроз овај роман одвећ архаични, или толико историјски вредни и славни да би их легендом овенчали, или смо ми данас тек пребрисане контуре карактерног богатства јунака ове варошке трилогије ? До каквих је закривљења дошло у хуманистички усправљеној кичми обичног човека, па он данас не би учинио оно што чине Узунски, Несторовић, гроф Мијатовић, министар просвете Веснић, велики домаћин (намерно не кажем председник општине и трговац) као што је Јован Новаковић или само деда Лука ? Своје свакодневне, варошке, државне, а понајвише личне подвиге (које чак и поистовећују са овим општенародним), они не чине да би некако били бољи или (да се изразим у духу овог времена) „посебнији“ од других, већ зато што „не могу а да не..“ и проговорили би што народ каже „на кику“. „Пукли би на ребро“.
Као глумица, од неких мајстора научила сам да је глума управо то „не могу а да не..“ осетим, изговорим или учиним. То је иначе једино оправдаље зашто глумац у својству неког лика изговара текст. Зашто се уопште налази на сцени. Ако би драмски лик могао да учини било шта друго у датој ситуацији, онда он нема довољно разлога и оправдања за своју намерну акцију. Тако и књижевни лик.
Потерјахинова би иначе међу нама без устезања рекла – људи су данас изопачени. А та морална искривљења врло лако уочавамо у удобности конзумеризма и доминантне селф културе у којој се отворено и банално, под паролом развоја свести, продаје најбезочнијесамољубље, зазор од ближњег, брисање удела личне одговорности у колективној стварности и тотална дехуманизација. „Најбитнији си сам себи“, „Заслужујеш најбоље“, „Ти си јединствен и посебан“, „Ко не воли себе – не воли ни друге“, или чак „Ко не воли животиње – не воли ни људе“. „Боље да будеш добар човек него да будеш у праву“, реченица којом се као добар истиче морално слеп, квази ослобођен и проточан. И никако да огугламо на популарни идентитет тих препосебних, преуспешних и пожељно празноглавих, утолико тржишно кориснијих уколико би од мушкарца по дифолту видели непријатеља женског рода, од сопствене жене приватног тамничара, од злочинца детекоме заправо недостаје љубави, од родитеља странца, од уносног посла саму слободу, а од кућног љубимца једину и највећу љубав живота. Заиста Тајанин лични и уметнички 4 критеријум је недвосмислен. Суштински детиње искрен, интелигентно духовит, питко ироничан, поучан и једноставан. Њени ликови било да су црни или бели, иако никада нису сасвим ни једно ни друго (Деспина, Крсман, Максим, Стевка, Дамјан, смирени Новаковић или огорчени Гвозден, кафеџија или гроф, па и мало дете у колевци, архетипска мајка или баба ), не могу „а да не“… Пре би цркли. Зато доследно кроз роман и навијате за њих.
Њихова литерарна заводљивост није у самом језику, који је недвосмислено семиотички пребогат, или некаквом моменту превареног очекивања кроз који ће волшебно побрати симпатије, већ у њиховом карактеру. Тај карактер није нужно ексцентричан, иако је реч о својеврсним идеалистима. Ми њихове поступке неретко и унапред претпоставимо, тако јасно као када неко неког кроз прстен погледа. Они имају ту дозу директне иницијативе, да се без устезања изложе опасности или порузи, чак и када је у питању њихов сопствени живот или смрт – јер је и та смрт само симболичка у ширем контексту друштвене вредности за коју се њихови поступци заузимају. „Не могу народ да оставим.“ – ускликне кроз Максима Несторовића и лично Тајана Потерјахин. Потпуно атипично данашњем времену, њихов алтруизам и безрезервна емпатија, свесна жртва и неустезање од часне акције и исказа емоција, никад претераног дрхтања, је оно што их чини јунацима. Ликови из ове легенде, нама данас фантастични, заправо су „много реалнији од нас самих“ – подсећа ауторка. Ми данас, као субјекти долазимо из света слика, које нас производе тако да више личимо на њих него на саме себе, говорио је Жан Бодријар. Лажно охрабрени егоцентризмом који прелива из поједностављене хау ту патерне њуејџизма у том смислу постајемо живе утваре, обезглављене конзумеристичке, асексуалне немани. „Ти то заслужујеш“ – најчешћа је парола коју можете наћи и на обичној кеси помфрита, док ликови једне „легенде“ проливају крв и стављају главу на пањ „само“ због вољене жене, која им је уз то дража и од целог народа. А и тај народ, или само један невин човек па макар са њим и били у завади, од било каквих личних интереса. Смирени патријархат овом трилогијом доживљава свој повратак, па се искључивост савремене феминистичке теорије чини као застрашћена, површна и тужно осакаћена верзија могуће друштвене хармоније.
Ко је дакле типични легендарни варошанин? Неко ко неприкосновено служећи у ономе што му је судбина наменила за поступке одговара само истини, заступајући је притом без трунке егоцентризма. Неко ко доручкује беспрекорну част, а вечерава немир ,тескобу и горчину.
Ко општи са приказама и сања утваре. Неко ко је за љубав и правду спреман да погине. Стрептомицин за духовно лавирање, клетву судбе или неумитност друштвене стигме. Ипак он је доброћудна неман која подлеже парадоксу провинције. Од уцењене главе до ловорика среског начелника и народног миљеника, па опет до немогућности да се запосли као прости апотекар и заради кору хлеба. Све да би ушао у Варошку легенду.
Постоји моменат у античкој трагедији који се назива Деус екс макина. То је тренутак у коме се изнад кулиса уздиже божанство и на просценијум на колима износе мртви. Неочекивана, неумитна сила, ван сваког закона логике, посложи громко у трену оно што је свима било немогуће, безизлазно.
Ковитлац људских нагона и хтења заустави се без очекивања, као када точак оптадне са кола, с коњима у пуном трку. У томе угледамо неумољиви поредак и 5 вечито маленог овоземаљског човека који страда без обзира којим путем крене. Макар се и у мишју рупу денуо – судба ће га кезећи му се стићи.
Легенда нам говори како су некада људски закони суровији од божанских, те се отимајући се свакој благој емоцији или здравом разуму сурвавају на праведника. Уместо Бога, на сцену прва ступа Неман – као претећа персонификација незасите људске амбиције или вечито гладне освете. У почетку она нам повлађује и улагује као умиљато маче, а онда тражећи све више и више, као прстен из чувене Толкинове трилогије – спремна је да у трену прогута човека и читав народ са собом. Да се све добро затре и ни зрно да не остане. Какофонију финала до кога нас ауторка доводи готово сомнабулно, као у каквом ђаволском перпетуум мобиле, нагло развезује гроф Чедомиљ Мијатовић који као сами добри Бог проговара :
„На крају пута којим сте кренули, неће бити ни ловорика ни почасти, али ће они који су Вас волели знати да сте остали верни до краја. И то ће бити оно росно цвеће, оно зрело жито, онај извор живе воде и мала црква у зори новога дана, једном, кад сав овај муљ, крв, поган однесе време. Више него велике приче, лажљиви трагови нечасних сведока нашег бурног и крвавог доба, споменици немушти од сурог камена, вредеће тада нашем народу једна мала варошка легенда о човеку кога се зло није дотакло.“( ..) да се вратимо и мало уназад:
„Свет је створен да се смењују светло и тама. Има време када се рађа и време када се умире, време када се сади и време када се чупа посађено. Када се разваљује и када се гради. Време када се убија и време када се исцељује (..) Наша је једина дужност, кад природним законом опет над Србијом сване, да има шта и кога јунско сунашце да обасја.“ Незахвално је писати последњи део, било чега, чак и обичног ситкома, а камоли трилогије која се уписује у легенду. Не зато што треба некако завршити причу, него ликове. Подарити им вечну димензију. Помирити духове. Не оставити ни једну утвару након „Немани“. Утврдити парадигму. Наравно, могуће је то само у случају где се роман бави ванвременским. Не могу да кажем да би Вам се „Варошка легенда“ или конкретно „Неман“ допала. Овај роман не спада у категорију допадљивог, нити представља ствар укуса – већ књижевне парадигме. Рећи ћу Вам само да је роман изузетан, трилогија без потребе за скромнијим придевом дело за вечност и да очекујем да у најмању руку постане део научнообразовног штива. О једном „Хари Потеру“ размишљало се и у контексту лектире. Свет има чаробног Хари Потера, а ми Тајану Потерјахин. Поразмислите о томе. И прочитајте Варошку Легенду. Целу.
Пише: др Лидија Цветић Вучковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
