Галијашевић за ИН4С: Тероризам као средство, а балкански халифат и кавкаски емират као циљ
1 min read
Џевад Галијашевић (Фото: РТРС)
Пише: Џевад Галијашевић
Није тако једноставно објаснити форму и суштину војно-политичких и терористичких операција на Балкану и Кавказу, на научно утемељен и прихватљив начин те протумачити значај феномена за остварење најважнијег вјерског циља, организовање вјерског друштва и утемељење државе засноване на постулатима вјере.
Исто тако, значај Балкана и Кавказа у њиховим видљивим и познатим аспектима државних интереса, свјетске геополитике и геостратегије тешко је објашњив.
Тема је важна и није мудро изњегавати бављење њом.
У Специјалној војној операцији коју је Русија присиљена водити на терирорији Украјине, у први план су изашли борци војних формација из Чеченије и њихов несумњиви вођа и ауторитет Рамзан Кадиров.
Изгледа немогуће да проблеми који су кулминирали у Чеченији кроз два тешка ратна сукоба могу бити окончани велики савезништвом и патриотском лојалношћу својој држави, тачније „Родини“ коју данас манифестују Чечени. Ипак се то десило: Чечени, као малобројна, етничка и муслиманска заједница, стали су раме уз раме са својом руском и хришћанском браћом у одбрану домовине од нацистичких злочина и акција које је НАТО пакт осмислио и проводио према руском народу и држави Русији, са подручја сусједне и братске Украјине.
У принципу, када се говори о улози храбрих Чечена и Рамзана Кадирова, те свега онога, што се дешавало у Првом и Другом Чеченском рату, углавном је много површних и ограничених виђења и тумачења.
Данас међутим, само кроз укрштање већине доступних и познатих научних извора, могуће је успјешно објаснити ту специфичну везу два рата, оног Чеченског и овог Украјинског, али и два појма, прво тероризма а затим и рата, јер први представља тек форму војно-политичког дјеловања и начин ратовања а други директну конфронтацију свих потенцијала којима располажу стране у сукобу, као и специфичан простор за широку примјену разних форми и свих познатих начина поступања.
Није једноставно, научно и храбро свједочити о ванвременском феномену тероризма и ванвеменском значају простора Кавказа, у оној временској и просторној тачки у којој је Русија, и тада као и данас, обезбјеђујући најважнију подршку народних вођа (Ахмада Хаџи Кадирова и његовог биолошког и политичког насљедника Рамзана Кадирова) спријечила фрагнментацију државног и политичког простора и онемогућила да тероризам постане инструмент дуготрајног рата. Теоријски је аргументована и показала се утемељеном оцијена неких аутора са тог простора, (попут Джамбулата Умарова у књизи „Фактор КРА“), да упркос квалитету, комплексностии и бројности радова о тероризму, научници, политичари, стручњаци за безбедност и правници, нису успјели да се усагласе око значења те речи, нити око дефиниције појма тероризам.Ипак сагласност постоји око најважније чињенице. Тероризам представља један од највећих безбједносних проблема данашњице. Постоји неколико разлога због којих настаје конфузија.
Прво, врло често се мијешају термини страх (терор) и тероризам. Међутим, уколико би све што изазива страх (као друштвену реакцију) било названо тероризмом, онда би број могућих дефиниција постао неограничен.
Друго, значење појма тероризам мијења се заједно са промијеном политичког, друштвеног или историјског контекста. Често се појму тероризма приписују они садржаји који су тренутно у интересу одређене државне политике или одеређеног интереса. Владе и разне друштвене елите, понекад, оправдавају и увећавају своју политичку моћ уколико своје политичке противнике етикетирају као терористе. Грађани много лакше прихватају то да влада злоупотребљава силу онда када је то у оквиру борбе против тероризма.
Данас се под појмом тероризма и терористичких организација, подразумијевају велике, самосталне, самоодрживе групе које не зависе од државе, војно-политичке организације вјерских фанатика које се служе насиљем, као и насилничке групе које тероришу друге, борећи се за неки одређени политички циљ или за слободу неког народа, територија или државе. Истовремено, сваки разговор, коментари и анализе, под притиском крупног „западног“ капитала (Ротшилда и Рокфелера) медијских картела (окупљених око Георга Сороса и Мајка Блумберга) те друштвених мрежа (Била Гејтса и Марка Зукерберга), нарочито послије контроверзног напада на Свјетски трговински центар 11. 9. 2001. и НАТО похода на Блиски Исток (Тунис, Египат, Сирију, Либију…) 2011. године, инсистирају на дефинисању тероризма повезаног са постојањем екстремних религиозних вјеровања и наводног сукоба цивилизација. Истина је да се вјерски екстремисти окупљају око идеје насилног тумачења вјере, коју желе да наметну и вјерницима и осталима, сматрајући себе одабраним и оним који имају дужност и право да убијају, уништавају и држе у страху друге људе у име правде и јединствене Божије воље. Наравно рјеч је о злоупотребии ислама,исламском радикализму и организовању екстремиста, који су на објективне, друштвено-историјске проблеме муслиманског свијета, одговорили бруталном силом, организовано, разним терористичким акцијама и многим неконвенционалним поступцима који су увијек у функцији јединственог система тероризма, експонента и координатора оперативних и стратешких акција, званих: „Ал каида“, „Джабхатун ал-Нусра“, ХТС-Хајат Тахрир асх Шам, Фајлак Рахман или Исламска држава – ДАЕШ. Свакако и Хезболах, Ал Шабаб, Боко Харам…
Према томе, једну од битних и присутних форми савременог тероризма представљају те такозване вјерско-терористичке организације, односно терористичке мреже које своје политичке циљеве скривају вјерским интересом. Зато, неку терористичку заједницу (са свим специфичним елементима и људима) код нас и на другим мјестима на планети , могуће је концептуализовати као велику занатску радионицу, за производњу специфичног, себи својственог, историјског облика друштвености који у начелу, омогућује стабилизовање и проширивање такве идеолошке структуре која се призводњом радикалних, агресивних злочинаца, користи као средством властите политичке репродукције. Јер, она је у бити трансцедентална, не тражи и не прихвата никакав други свијет до онога који она чини, па зато и поставља основ и границе стварности којом управља, чистом и ничим ограниченом силом.
Терористичке организације организоване по вертикалном систему
Нове, глобалне терористичке организације се по својој унутрашњој структури битно разликују од традиционалних. Терористичке организације, активне средином XX века, су биле организоване искључиво по вертикалном систему. У начелу, биле су то мање организације, које је чинило свега неколико десетина активних припадника, стационираних на одређеном подручју. Они су имали тачно дефинисану улогу и прецизну субординацију. Чак је и највише руководство организације настојало да борави на подручјима где су вршена дејства, а на територије других држава пребацивало би се евентуално због безбједности. Руководиоци су били задужени за идеолошко и оперативно руковођење. Било каква самостална активност осталих припадника није била допуштена.
Данашње организације чини више хиљада припадника који делују, као што сам назив каже, на глобалном нивоу. Структура ових организација је мрежаста и хоризонтална. Самостални чланови или мање групе имају, у оквиру организације, висок ниво самосталности у одлучивању. Руководство организације прерасло је оперативни ниво руковођења и постало вјерско-идеолошки вођа, односно „елита“ која смишља и даје политичку платформу дјеловања. Лидери ових организација су, прије свега, идеолози, односно религиозни ауторитети. Због великог броја припадника мреже и њихове дисперзије, основна улога лидера је да пројектује такву вјерско-идеолошку платформу која својим идејама и циљевима може бити прихватљива што већем броју потенцијалних терориста.
Непосредна припрема операција, избор циља, вријеме напада, ангажовање непосредних извршилаца – самоубица, препуштено је локалним или регионалним структурама мреже, осим када је ријеч о великом нападу. У том случају, прибавља се одобрење, односно подршка главних вођа. Захваљујући оваквој структури и модалитетима деловања, није необично ни то да самостално изведене акције локалних вјерских фанатика (који пре напада нису имали формалне везе са терористичком мрежом), уколико су у складу са основним принципима мреже, буду накнадно прихваћене, као дио шире и координиране акције. Кроз обавјештајне операције организована су цијела насеља и подручја, која су служила за обуку, наоружавање и регрутовање управо за овакве терористичке акције или за ратове против других режима и влада, и на другим континентима. Приходи за ову врсту специјалних операција, потичу из донација (разних група и појединаца интегрисаних у свјетску мрежу тероризма), али и од послова који нису ништа друго него „организовани криминал“ (трговина људима, оружјем и дрогама) тим прије јер иза оваквих послова привидно стоји „интерес вјере и државе“. Због финансијске моћи, политичког утицаја и стеченог ауторитета појединих великих терористичких организација, многе мање организације прилагођавају своје активности како би их глобалне мреже прихватиле. Паралелно са тим настају и својеврсни регрутни центри, који функционишу под плаштом легалних активности. Нјихов је основни циљ ширење радикалних вјерско-идеолошких учења блиских терористичким организацијама. Овакви погледи шире се једноставно, без ограничења, на интернета, гдје су пропагандни материјали терористичких организација свакодневно доступни свима који су заинтересовани.
Циљеви су увијек политичке природе: промијена друштвеног уређења земље, формирање хомогеног исламског друштва и организовање државног система заснованог на крутом религијском учењу.
Простори Кавказа и Балкана, су се, у том смислу, показали као прави полигон западне политике и НАТО алијансе, за изазивање рата, који је остао до данашњих дана, најсигурнији начин реализације геостратешких интересе усклађених са акцијама вјерских фанатика, увјерених да на тај начин могу остварити своје циљеве а не бити, агресивна и потрошна, жива сила запада, у њиховом походу на неосвојена подручја.
