Српски род – провокација; Све осим скучености и агресије – провокација

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Суштинска порука коју су бјесомучни насљедници неколико човјекоубилачких идеологија са Цетиња чули као провокацију није садржана само у вокативној синтагми „српски роде“, већ је за шкргућеће мученике средиште провокативности оно „весели се!“ Па када се све то споји – весеље што је Христос васкрсао, весеље што су млади Никшићани „на Цетиње ђе су наше све светиње“, весеље што припадају (као и њихови преци који су подигли ту варошицу и негдашњу престоницу српског отпора) своме, српском роду, весеље што су заједно, весеље што осјећају јединство са Обилића пољаном – весеље и српски род, онда је то за тужне људе различите народности од оне њихових предака – „провокација“. Весеље – провокација. Српски род – провокација. Христос васкрсе – провокација. Постојање подсјећања на што су били – провокација. Све осим скучености и агресије – провокација.

Па, онда у карикатуралној верзији јунаштва – а та карикатура „јунаштва“, када се каменују дјеца, добацује свештеницима, малтретирају ђаци најгора је демотологизација и негација динарског јунаштва по себи – заспеш камењем дјецу. И сутра дан пишеш мордбидна саопштења, и даље пријетећа по поруци и тону, да запечатиш сваку илузију да ти се „омакло“ и да ти може бити жао што си каменом на дјецу. Тако се „јуначком“ каменовању дјеце придружује „култура“ – да ништа ни од части ни од памети некадашње српске краљевине Црне Горе не би остало у Монтенегру.

Ваљда, да се оно најгоре из похаре Куча и провинцијалне загушљивости зацари и сатре, коначно, у себи, весеље због Вучјег Дола и Граховца, због Симе Милутиновића Сарајлије и Његоша, због свега лијепог и красотног због чега би се имало веселити на Цетињу и данас.