• Поглед

Изборна прича

1 min read

4 године ‎ ИН4С

У овим новим изборним тркама нема превише умјетности, упркос покушајима коришћења појединих средстава која јој, уопште узев, и припадају.

Избори; илустрација

Пише: Милија Пајковић

Најприје, у ово тужно и ружно вријеме кад је намјерно тровање човјечанства од стране групе лудака који би да потпуно завладају свијетом, нашим животима и нашим судбинама, управо као у научно-фантастичним филмовима, узело свој данак и још пријети вребајући иза сваког ћошка, кад рат дахће за врат као бијесни пас, кад оно што је неприродно и богохулно многи хоће да наметну као да је природно и Богом дано, избори ма које врсте, са свим својим странкама, њиховим челницима, уз часне изузетке који, на сву срећу, постоје, преузимају улогу комичних филмова, серија, бурлески, уз весела окупљања ван, у просторијама, у салама, уз шетње улицама и подсјећају умногоме на послератне сеоске приредбе и кружоке за описмењивање, с тим да су те сад већ давне представе имале далеко љепшу црту, са одређеном мјером наивности, пуне усхићености, скоро дјечачког одушевљења према умјетности.

У овим новим изборним тркама нема превише умјетности, упркос покушајима коришћења појединих средстава која јој, уопште узев, и припадају. Међутим, мора се признати да је шале и хумора на претек, а с обзиром на то да је смијех једна врста лијека, ето нам и праве апотеке. Посебна је шала кад неко ко је дио власти прича о томе што се збивало као да и није учествовао у њој и у свему томе – манир научен од старих комунистичких јуришника, који још по земљи ходе, јер кад слушамо њихова сјећања изговорена у разним телевизијским емисијама или написана у посебним написима, поред бројних неистина и хвалисања,  тако нападају, а и тако причају о том времену као да су тада били негдје далеко, рецимо, на путовању по Млијечном путу.

Често одржавање избора подржали би здушно сви они који су научили да своје гласове продају, а њих је, богами, подоста. У почетку су цијене њиховог гласа биле ниске, било је случајева да се, продају, чак, за литар ,,брље“, неколико пива, за флашу-двије уља, за нешто шећера, за пола џака брашна из ратних резерви, за пар опанака. Међутим, некаквим побољшањем начина живота порасли су им и апетити, па је робна продаја гласа замијењена новчаном, а она се, од избора до избора и повећавала, тако да је то сад права привредна дјелатност. Честим изборима не би било незапослености о којој све партије  навелико  брује, заборављајући да би се враћањем сувишног становништва у градовима на село, онамо одакле су и пристигли, отворила ново-стара бројна радна мјеста – окопавање вртова, косидба, пластидба, сијање кукуруза, кромпира, пшенице, овса, хељде, јечма, мужа, сирење, чобанство…

Тако би се и укинула социјална примања, остала би само за оне који су радно неспособни, а њих је веома мало, а био би и смањен број оних чобана који су покуповали факултетске дипломе у разним мјестима и селима, јер би се вратили својем првобитном занимању, чобанству, уз обавезну опаску да је бити прави чобанин часно и поштено занимање, а и здраво, а бити чобанин с лажном дипломом, а не радити свој прави посао је нездраво, али не за њега, него за наше друштво.

Учестаним изборима знатно би била смањена гледаност ,,Задруге“, ,,Парова“, турских, индијских и шпанских телевизијских серија, јер би сви они који су на њих навикли могли да их се ражеле гледајући и слушајући све оно што се већином дешава током разних предизборних битака и бојева.

Учестаност избора би натјерала оне које су на власти да спроведу у дјело и понешто од оног што су и обећавали, па би тако брже долазили до асфалта, до уличне расвјете, понеког радног мјеста, водовода и осталих, иначе, уобичајених олакшица за живот у једној земљи, у једној вароши са њеним окружењем.

Чести избори, нарочито они на републичком нивоу,  утицали би и на туризам, а самим тим и на авио-саобраћај, јер би за спас своје партије многи долазили и из иностранства.

Оваквим изборима нико на власти не би могао да пусти коријене које би послије било скоро немогуће почупати, јер би удовољавали народној вољи знатно више, превасходно због сазнања да ако не раде како треба, неко други чека на ред да зајаше на грбачу народа.

Поред тога, чести избори утицали би на то да не би имали више времена да бистримо свјетску политику, да забадамо нос онамо гдје нам није мјесто, не би било времена за џабаљебарење и почели би, коначно, да схватамо да сами можемо себе да прехранимо и то искључиво својим радом, користећи све ово што нам је добри Бог у изобиљу даривао.

А за крај једна причица за коју ће те сигурно рећи ,,е па то се десило баш код нас“, а коју сам раније  написао, јер се, ипак, није десила код вас, а надам се да ми нећете замјерити! Ево је, наравно, у скраћеном облику.

У једној вароши живио је један млади љекар ( изабрао сам да буде то занимање, али је могло да буде и неко друго, али, такође, од посебне важности ). Био је неожењен, можда на прагу да упозна занимљиву удавачу из добре куће. Био је јединац,  имао је мајку, отац му је давно преминуо, а она је била на оној граници средњег и старијег доба, још покретна,  разумна и способна да сама о себи води рачуна, што је било од посебне важности, јер није хтјела никако да се спусти из својег села у варош код сина. Чак је и држала неколико кокошака, козу и свињу.

Лјекар је био душа од човјека – чинио је добро свакоме, писао рецепте, давао боловања шаком и капом. Није му било тешко да по сваком времену стигне и у планинска села да би помогао неком старцу, некој старици, а дешавало се да породи неку трудницу, па да се послије и окуми с том породицом. Посебна велика доброчинства чинио је својим сусељанима. Изгледало је да га народ због свега тога и његове непокварености напросто обожава.

Уоче то неки мјесни политичари и некако га, додуше на једвите јаде, убиједе да га ставе на чело своје изборне листе. Кога је год срео уочи избора  свако му је говорио да ће за њега гласати и за никог другог, иако он није никог за то ни питао.

Прођу избори, а сви, а нарочито они из његовог села, правац код њега у ординацију – те треба ми ово, треба ми оно, а ја сам, јадан, добри мој доцо, гласао за тебе, а за кога ћу другог? И тако сви редом, са истом причом. А добри доцо свима изађе у сусрет, као што је чинио и раније.

Једне недјеље у сеоској крчми, која је била пуна пунцијата и то све оних који су долазили код њега, одједном устане љекар  с чашицом ракије у руци и викне крчмару:

– Донеси дер свима пиће.

Сељаци ударе громак аплауз.

Кад је крчмар подијелио пиће, љекар појача глас:

– Добро ме чујте, свима ћу и даље да помажем, без сјекирације, али да знате ово – у овом нашем селу добио сам само један глас, глас од моје мајке…

Прочитајте ЈОШ:

Тако је почињао рат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: