• Поглед

Рушење опоравка судства и наук за све

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Одлука премијера да смијени министра правде и то већински гласовима бившег тродеценијског режима је, као што сам тада благовремено упозорио предсједника Владе, али и све остале, изазвала хаос и „обезглавила“ саму Владу.

Вукићевић и Лепосавић

Пише: Иван Вукићевић

Након деценије преданог рада у највећем суду у Црној Гори и привођења успјешном крају моје вишегодишње борбе против непотизма и клијентелизма у судству, добио сам позив др Владимира Лепосавића, кога до тада нисам лично познавао, да му се придружим у раду на одговорној позицији државног секретара у Министарству правде, људских и мањинских права. На првом састанку ми је саопштио да му моје знање и исказана храброст могу веома помоћи у руковођењу министарством, али и да ће моје именовање на високу функцију бити подстрек и порука за правнике и све младе људе да лична борба за принципе и правду има смисла и да зна да се цијени.

Била ми је част да сарађујем са министром Лепосавићем. Увјерио сам се у то да је човјек велике креативне енергије и ефикасности који бескомпромисно слуша своју савјест и поштује законе. Од почетка нашег мандата, притисци и опструкције нису престајали, док је хистерична ДПС агресија сваког дана била све већа. У свим тим околностима, господин Лепосавић остао је сталожен, сконцентрисан на наше обавезе и неко ко је уважавао све запослене, штитио сараднике и увијек држао дату ријеч. Министар Лепосавић задржао је такав став и послије нечувене медијске хајке и неправедне смјене, за разлику од свих оних од чије хипокризије и ларме грађани не могу већ мјесецима имати макар један спокојан дан.

Одлука премијера да смијени министра правде и то већински гласовима бившег тродеценијског режима је, као што сам тада благовремено упозорио предсједника Владе, али и све остале, изазвала хаос и „обезглавила“ саму Владу.

На дан кад је министар Лепосавић први пут учествовао на сједници Судског савјета као члан тог тијела, Весна Меденица је поднијела оставку на функцију предсједнице Врховног суда. У том тренутку је од круцијалног значаја било да Врховни суд не добије поново предсједника зависног од бившег тродеценијског режима. Затечена лоша законска рјешења која су и некомпатибилна са Уставом, условила су да је од више пријављених кандидата Општа сједница Врховног суда предложила Судском савјету да „бира“ само једног, а суштински већ одабраног кандидата и то из редова бивше ДПС Владе са циљем да се у судству ништа не промијени. Због тога је јавност и сумњала да ће се у догледно вријеме обезбиједити независност и самосталност судства. На исцрпљујућој сједници Судског савјета од 13. априла прошле године, министар Лепосавић је успио да спријечи планирану акцију да на чело Врховног суда дође кандидат близак бившем режиму. Током заједничке припреме за ту сједницу Судског савјета, било је разних предлога, међу којима и оних да таквом кандидату као припаднику бивше ДПС Владе министар постави иста онаква злонамјерна питања какво је он добио од посланика ДПС-а у Скупштини. Међутим, др Лепосавић је тада рекао да не жели тиме да се служи нити да поступа на исти начин као ДПС, већ да ће своје аргументе и свој став базирати искључиво на законским условима за избор, у чему је на крају и успио када Мираш Радовић није изабран на челну позицију у судству.

Неуспјели план да се изабере политички профилисан предсједник Врховног суда, довео је до продужетка ВД стања у том суду које је требало што прије превазићи. Министар Лепосавић је у том правцу хитно реаговао и позвао нас да у најкраћем року припремимо измјене и допуне судских закона које би омогућиле Судском савјету да у правом смислу врши своје уставно овлашћење избора предсједника тог суда и то по узору на поступак избора судија Европског суда за људска права.

Рад на овим законским измјенама, у којем сам и лично учествовао, довео је до тога да је Министарство правде, људских и мањинских права добило позитивно једногласно мишљење свих чланова Судског савјета, што се раније није дешавало, а након тога и позитивна мишљења Секретаријата за законодавство и Министарства финансија и социјалног старања

Припремљени нацрти два закона добили су подршку Комисије за политички систем и већ 29. априла 2021. године су се нашли пред Владом, али је предсједавајући одбио да одлучивање о њима уврсти у дневни ред. Потом је Министарство правде, људских и мањинских права 13. маја 2021. године поново предложило усвајање нацрта ових законских измјена и допуна, али је премијер тада одбио наш предлог под изговором да о томе треба претходно да се изјасни Европска комисија.

Иако је то предочио и раније на једној од сједница, министар Лепосавић се потом директно обратио Европској комисији која је потврдила да поводом предложених законских измјена и допуна мишљење овог органа Европске уније уопште није неопходно. Након тога је министарство поново предложило да Влада уврсти у дневни ред и утврди предлоге измјена и допуна судских закона како би што прије ВД стање у Врховном суду било превазиђено, што је премијер, на сједници Владе од 20. маја 2021. године којој сам лично присуствовао, по трећи пут одбио, али овај пут без образложења.

Умјесто да као државник брине о општем интересу, премијер је очигледно био вођен неким личним разлозима, чиме је највећу штету нанио, не самом министру, већ правосуђу и грађанима који су реформе дуго чекали.

Због тога данас свједочимо да ни након скоро годину дана немамо пријеко потребне измјене и допуне Закона о Судском савјету и судијама и Закона о судовима, а Врховни суд је недопустиво и даље у ВД статусу.

Да парадокс буде већи, послије смјене министра Лепосавића, Министарство правде, људских и мањинских права је поново припремало иста онаква законска рјешења које су прије тога три пута одбијена, с тим што је Врховни суд у међувремену спао на свега трећину предвиђеног броја судија што сада додатно отежава да се избор предсједника највишег суда уопште деси у скоријој будућности.

Имајући ово у виду, не жалим што сам напустио позицију државног секретара кад је Владу напустио и министар Лепосавић. Поред бројних изазова које смо у министарству за кратко вријеме успјели да ријешимо, колеге из Владе спријечиле су и друге важне реформе које смо припремали. Због тога остаје наук и обавеза за сваку следећу Владу Црне Горе да политичке амбиције и личне сујете, колико год биле неизбјежне, не смију никада угрозити доношење оних одлука које су у општем интересу и од којих зависи рад и несметано функционисање државних органа и институција које морају бити сервис грађана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: