• Друштво

25 година од “Тузланске колоне”: И правда страдала “у засједи”

1 min read

8 година ‎ Новости

“Сећам се, било је тачно 18.50, тог 15. маја 1992, када је из наше касарне покренута колона. У њој су владали мук и тишина, само се чуло брујање моторних возила. Као да се међусобно надјачавају чији ће звук бити продорнији, уместо војничког који је замро. Изненада, као да смо наслутили – запуцало је са свих страна. Фијуци метака и гелери од ручних бомби су почели да нас буше. Настала је паника и метеж међу нама. Јауци рањених и врисак живих војника су се стапали са бректањем моторних возила.”

Овако, тачно четврт века од злочина над припадницима ЈНА, војницима, официрима, подофицирима и резервистима, који се догодио на Брчанској Малти у Тузли, приликом повлачења из “града соли”, говори Славко Новаковић, резервиста ЈНА, који је постао тешки инвалид као део “тузланске колоне”. Подсећајући да за стравичан злочин, који је као последицу имао смрт 59 припадника ЈНА, и рањавање њих 44, нико није одговарао, Новаковић каже да је “тузланска колона” тог дана “била обезглављена, изгубљена, без команде и гласа старешине”.

– Свако од нас је тражио сопствени пут спаса, само га многи од мојих другова, знаних и незнаних, никада не нађоше. Остадоше они огњем тада приковани на својим возилима на друму, неки сагореше, па на одредиште и у слободу никада нису стигли – са горчином и тугом у гласу говори данас Новаковић.

Наш саговорник се налазио у возилу које је било дванаесто у колони. На том делу колоне, у Славиновићима, био је тешко рањен, изгубио је свест без које је био 61 дан, после чега се, на ВМА, у Београду, пробудио из коме као стопостотни инвалид коме је додељен пратилац.

Радован Кецојевић, официр ЈНА у пензији, који је био на служби у тузланском крају, и у Тузли је остао и после масакра над “тузланском колоном”, сабрао је те догађаје у књигу “И крв је горела”. Поред сведочења о стању које је претходило изласку колоне из касарне “Хусинска буна”, самом злочину и понашању многих Тузлака после тог злочина, навео је и имена људи које сматра одговорним за злочин који, и даље, чекају казну.

– Највећу одговорност у свему сноси тадашњи градоначелник Тузле Селим Бешлагић, који је, не само у погледу напада на војну колону већ и што се тиче свих догађања у тузланском региону, практично вукао све конце са својим верним следбеницима – прича нам Кецојевић, подсећајући и да је Бешлагић био гарант договора да ће се колона повући безбедно. – У остваривању зацртаних циљева, следиле су га муслиманско-хрватске војне старешине бивше ЈНА. Морам да споменем, у том смислу, и имена потпуковника Жељка Кнеза, непосредног извршиоца егзекуција над својом некадашњом војском, па Сеада Делића, бившег мајора ЈНА, Османа Бајрића, бившег потпуковника ЈНА…

Инжењер Благоје Јосиповић, председник Српског хуманитарног друштва “Слога Мајевице”, један од учесника, сведока и хроничара минулог рата, истиче да је у свет, уместо приче о злочинима, о тузланској власти отишла током и после рата прича о некаквим “миротворцима, човекољупцима и правдољупцима”.

– Да зло буде веће, таква прича примљена је и у неким круговима у нашој матици у Србији, још током, а и после рата, па су били цењени, поштовани и добро дочекивани људи попут Селима Бешлагића, уместо да се, крајње објективно, процени одговорност таквих људи за страдање толиког броја наших младића који су се враћали из војске, одлазећи из Тузле, из касарне “Хусинска буна”, по договору са Бешлагићем и његовом дружином из тадашње власти – каже инжењер Јосиповић. – На гробљу Пучиле у Бијељини имамо сахрањене остатке страдалих чија је идентификација била могућа и оних младића чија идентификација, због монструозности начина на који су уморени, није била могућа.

Јосиповић каже да “тузланска колона” није тема за политику, ни за личне промоције, на шта многи који се дохвате ње као “ексклузивни познаваоци” нису имуни, већ се ради од злочину који мора да буде истражен, у детаље, уз прецизирање налогодаваца, извршитеља и саизвршитеља.

Без православног свештенства

У Тузли је и седиште епископа зворничко-тузланског СПЦ, али ни садашњи епископ Хризостом, као ни његов претходник, умировљени епископ не столују, у двору, у том граду, већ у Бијељини. Такву одлуку и један и други архијереј СПЦ донели су због (не)безбедости.

Тузла, град који је означаван још током рата као мултиетнички, једини је град у који се није вратио српски православни епископ после последњег ратног вихора.

Оптуженичка клупа

На оптуженичкој клупи био је једино, и то пред правосуђем у Србији, Илија Јуришић, тадашњи члан Кризног штаба Тузле. Првобитно је осуђен на 12 година, а потом правоснажно ослобођен.

– Чињеница да нико није одговарао за овако тежак злочин учињен, углавном, над голобрадим војницима који су се враћали са одслужења војног рока, мирно и пристојно, војнички у сваком погледу и духу – каже генерал Миломир Савчић, председник борачке организације Републике Српске. – После две и по деценије, нема правде ни озбиљног наговештаја да ће је бити када је реч о злочину на Брчанској Малти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: