(ВИДЕО) 25 година послије: Да ли је Слободан Милошевић предвидио судбину Србије?
1 min read
Улице Београда 5. октобра 2000. године
Прије 25 година, 5. октобра 2000, режим Слободана Милошевића пао је из простог разлога, јер је био склон паду и морао је да падне. Али та Милошевићева склоност паду, после више од десет година проведених на власти, није много омела његову способност да предвиди оно што Србију чека после његовог коначног одласка…
Милошевић је морао да оде зато што је његова Србија била под санкцијама и изолована, с добром перспективом да — у униполарном свету америчке свемоћи која је тада била на врхунцу — још задуго таква и остане.
Морамо бити искрени и рећи, да, морао је да оде и због однарођене клептократије која се нагомилала у врху његове власти, која је довољном проценту народа постала неподношљива. И морао је да оде због губитка наде да ће, са њим на челу Србије, Србији постати боље, и због постојања наде да ће јој бити боље ако он оде с власти. И могло би ту да се наброји и још којешта.
Нема сумње да је 5. октобар 2000. године Србији донео и неке користи. Укидање санкција, повратак у Уједињене нације, губитак — ако не и потпуни — тешког бремена статуса међународног парије, стидљиви раст стандарда, пропраћен додуше дуготрајним одумирањем српске привреде која је довела до тога да је индустријска производња у Србији 2012. године, а није много боље ни данас, била на нивоу нижем него 1999, године НАТО агресије на Србију.
И не само зато, нема сумње ни да је 5. октобар доживео пораз. О томе сведочи и чињеница да су се на власт у Србији, после 12 година, вратили они који су 5. октобра 2000. с власти били збачени. Српска политика тако је начинила пун круг. Али упркос томе, од 5. октобра наовамо и упркос овом обрту, наставила је да се креће праволинијски, смером који су јој намениле западне архитекте петооктобарског преврата. Што нам заправо говори да је 5. октобар пораз доживео само ако се мери надом коју је у њега уложила Србија.
Мерен пак намерама споменутих архитеката, које су уосталом у читав подухват и уложиле десетине милиона долара, био је то преврат који је доживео потпуни успех. Србија је чврсто на прижељкиваном путу евро(атлантских) интеграција, без иједне парламентарне партије која би се томе успротивила; чак се и споразуми с НАТО-ом, попут недавног СОФА споразума, којима се Србија додатно приближава западном војном пакту, усвајају без иједног јединог посланичког гласа против, а и јавност је до те мере постала анестезирана да су гласови противљења ретки, а уз то и једва чујни.
Све нас то пак враћа на 2. октобар 2000. године, када се Слободан Милошевић последњи пут у својству председника (СР Југославије) обратио грађанима, с тврдњом да „не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“.
Predsjednik Milosevic je bio i ostao pojam suvereniteta za sve posle njega! U vremenima koja dolaze sve ce se vise pominjati u pozitivnom kontektstu bas onako kako je i radio.. Zivjele Srbija Zivjela Srpska Zivjela Crna Gora
Фасцинантно је како у свим сличним анализама промиче један детаљ који је темељ свега о чему се говори а то је унисони антикомнизам ондашње опозиције. Садашња свест просечног српског патриоте десног усмерења то питање редукује на национални и верски аспект, потпуно занемарујући политичку и друштвено-економску димензију некадашње владајуће идеологије. Па није Милошевић антиимперијалистичку критику исцедио из малог прста, него је она само одјек марксизма-лењинизма на ком је одрастао. То је ондашњим социјалистима (комунистима) било као добар дан, потпуно подразумевајућа ствар. Чудити се томе данас као каквом пророчком квалитету Слободана Милошевића само сведочи о понорима антикомунистичке оријентације која не само да је сравнила са земљом сва достигнућа у еманципацији народа, него је очигледно и слепа за велики део историје планете, а посебно оне 20. века. Уз то, такво чуђење је показатељ тоталне обузетости хладноратосвком антикомунистичком пропагандом која се често крије под велом вестернизације, односно американизације као мустре за модернизацију. Та идиотска вера у империјалистичку пропаганду и антикомунистичка задртост је оно што парламент испуњава људима којима је ван поимања све што искључује подразумевајући примат англо-америчке цивилизације и доминације капиталистичке експлоатације.
Коме је Милошевићево предвиђање класног раслојавања и распродаје земље странцима – изазвано укидањем последних остатака социјалистичког поретка – изгледало као теорија завере боље је да то јавно не говори, јер је ту срамоту незнања боље сачувати за себе.
Nije tesko pasti kad si okruzen petom kolonom koja nam sa strancima kopa jamu.
Cudo je da se i toliko odrzao.
Vrijeme je pokazalo, a i pokazace ko je ko.