Анкетни одбор без кључних свједока: Да ли се прикривају државне злоупотребе из црногорског мрака?

Анкетни одбор Скупштине Црне Горе, формиран са задатком да расвијетли злоупотребе у раду безбједносних служби и институција, све више губи на кредибилитету због опструкција у свом раду. Посебно забрињава чињеница да ни након неколико сједница овог тијела, позив за свједочење нису добиле особе које су биле директне мете система злоупотреба – пуковник у пензији Радован Алексић и бивши царински инспектор Војо Лаковић, као ни бивши полицијски службеник Брајушко Брајушковић, који је годинама указивао на незаконите праксе унутар служби.

Иако се Анкетни одбор формално бави питањем политичких убистава, напада на новинаре и незаконитог поступања државних органа, игнорисање оваквих свједока изазива сумњу да се заправо настоји избјећи судар са дубљим, системским злоупотребама које су обиљежиле црногорску државу у периоду од краја 1990-их до пада режима ДПС-а 2020. године.

Алексић: Системска мета и чувар војне истине

Пуковник Радован Алексић од 1984. службовао је у Црној Гори, а од 1999. до 2006. био је на функцији начелника војне безбједности Подгоричког корпуса, што је представљало највишу безбједносну позицију у Црној Гори у склопу Југословенске војске, након укидања Друге армије. Према сазнањима ИН4С-а, током тог периода био је директно укључен у спречавање опструкција које су, како се тврди, чиниле паралелне структуре црногорских служби против војске и савезних институција.

Алексић је располагао оперативним подацима од виталног значаја за разумијевање политичко-безбједносног амбијента тог доба, као и конкретним доказима о бројним случајевима репресије, фабрикованим оптужбама, физичким нападима и угрожавању безбједности противника режима. Међу тим случајевима је и његов властити напад у Никшићу, новембра 2000. године, када су га, према извјештајима, физички напале такозване “црне тројке” – параполицијске јединице у служби режима. У нападу је задобио тешке повреде, а истрага војне безбједности је, према изворима, идентификовала и налогодавце и извршиоце. Ипак, због опструкције црногорских институција, случај никад није стигао пред суд.

Још драстичнији примјер представља његово хапшење уочи парламентарних избора 2016. године, када је оптужен да је покушао убиство инспектора Предрага Шуковића. Иако је убрзо доказано да се у моменту инцидента налазио у Београду и да никада није имао контакт са Шуковићем, Алексић је био изложен медијској и политичкој сатанизацији. Цијели случај, како тврде извори, представља класичан примјер монтираног процеса, за који су одговорне тадашње структуре АНБ-а, Управе полиције и Вишег државног тужилаштва у Подгорици.

Лаковић: Претучен јер је спријечио шверц?

Још један свједок чија би саслушања могла имати кључну тежину је Војо Лаковић, некадашњи шеф Службе за сузбијање криминалитета у царинарници Бар. По свједочењу самог Лаковића, био је “трн у оку” криминализованим структурама власти јер је спријечио шверц цигарета и трговину лијековима којима је истекао рок трајања, укључујући и цитостатике.

Одмазда није изостала. У јулу 1999. године, док се возио магистралним путем Мојковац – Жабљак, код Ђурђевића Таре, заустављен је од групе људи у возилу са плавим ротационим свјетлима и цивилним ознакама. Извучен је из аутомобила и претучен до те мјере да му је констатован прелом десне руке и ноге. Тек захваљујући пролазном таксисти, успио је да стигне до Дома здравља у Мојковцу, а затим и до болнице у Пљевљима.

Иако су медији извијестили о овом случају, надлежни органи никада нису расвијетлили напад. Према доступним подацима, ниједна истрага није покренута, а Лаковић и његови сарадници су убрзо добили забрану уласка у царинарницу – јасан показатељ политичке заштите криминалних активности.

Брајушковић: Искусни полицајац кога је систем гурнуо у страну

Поред Алексића и Лаковића, у јавности се као потенцијални свједок помиње и Брајушко Брајушковић, пензионисани службеник Управе полиције који је годинама указивао на злоупотребе унутар МУП-а, међу којима је и незаконито праћење новинара, активиста и политичких неистомишљеника. Ипак, и он до сада није добио позив да свједочи и поред двосатног интервјуа у којем детаљно објашњава начин на који су функционисале црне тројке и његово учешће.

Зашто ћути Анкетни одбор?

Иако би сведочења ових људи могла разоткрити важне детаље о политичкој злоупотреби безбједносног и правосудног система, Анкетни одбор до сада није упутио ниједан званичан захтјев за њихово саслушање. Посебно је алармантно то што ниједан захтјев није послат ни државним органима Србије, у којима се налази дио документације о активностима заједничких служби до 2006. године.

Питања безбједности свједока такође су остала отворена, иако се зна да су Алексић и Лаковић већ били мете напада. Њихово евентуално свједочење, према доступним сазнањима, заинтересовало је и неколико међународних организација које прате ситуацију у Црној Гори, што додатно појачава одговорност надлежних.

Хоће ли јавност икад добити одговоре?

Ако Анкетни одбор заобиђе Алексића, Лаковића и Брајушковића, биће то јасан знак да ова институција не служи истини, већ као параван за политичко-процедуралну фарсу. Уколико овакви свједоци не добију прилику да јавно проговоре – неће пропасти само једна истрага. Пропашће нада да ће Црна Гора једном заувијек раскрстити са политичком злоупотребом служби, тајним списковима непожељних и вишедеценијским механизмом страха.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: