114 godina od smrti Milene Pavlović Barili: Usnula djevojka sa pticom

Na današnji dan, 6. marta 1945. godine umrla je srpska slikarka i umjetnica Milena Pavlović Barili.

Piše: Milica Kralj

Magično i enigmatsko slikarstvo Milene Pavlović Barili poezija je fantastične vizije i individualne poetske mitologije uklopljeno u određeni kulturno – istorijski obrazac i ambijent, uglavnom renesansi, isrepletenost divljeg sna i okrutne jave, vizionarsko djelo koje nikada u potpunosti neće biti rastumačeno.

Jedna stalno prisutna tragična nota na njenim platnima i u njenoj poeziji; čak i kad su njene ženske omamljive vizije, razvijene u istorijskim prostorima, s patinom tuge; njeno osećanje prošlosti je u stvari istančano osećanje samilosti. Tragizam i strepnja ponekad dotiču i same osnove egzistencije i bića, dosežući simfoničnu grandioznost; njen nemirni lutalački duh kroz sjedinjenje slikarstva i poezije tragao je za spokojem, za stalnim odredištem i neprestano se vraćao u predele detinjstva. Sve je kod nje u tragici razdvajanja koju u svom biću nosi od prvih godina svog života: odrastanje bez oca, odlazak iz rodnog grada, lutanje svetom u potrazi za mestom gdje će moći da kaže da je pronašla utočište za sebe i svoju nemirnu dušu. Na njenim platnima je dominnatna crna boja, kao simbol smrti i aluzija na konačni kraj, kroz varijacije sopstvenog lika.

Milena Pavlović Barili rođena je 5. novembra 1909. godine u Požarevcu. Njen otac Bruno Barili, Italijan iz ugledne porodice u Parmi (priznat za jednog od najvećih pisaca Italije dvadesetog veka i potomak italijanskog komediografa Goldonija) upoznao je Danicu Pavlović, (rođaku porodice Karađorđević), studentkinju klavira i pevanja na Minhenskom konzervatorijumu.

Susret ove zanimljive žene Srbije, koja je s velikim šeširom, perjem i dugima haljinama mogla da liči na parnasovski ideal toga doba, na Rakićevu damu s crnom orhidejom ili Dučićeve setne žene i mladog Italijana, jesenjinovski razbarušene kose, visoka čela i velikih ambicija, koji je pisao stihove, kritiku i komponovao, rezultirao je nadrealnom ljubavlju i brakom u kome se rodila Milena.

Milena je već rođenjem donela nemir umetnika, dar koji je njena majka podržavala i usmeravala. Devojčica se iz dedinog dvorišta u Požarevcu gde je sa majkom živjela do šeste godine, seli u Italiju, zaitm u Nicu, gde uči francuski, onda u Linc u Majerovoj školi, pa u jednom manastiru u Grac gdje uči nemački, onda dolazi u Rim. U dvanaestoj godini primljena je u Umetničku školu u Beogradu kao „ vunderkind“, koju sa šesnaest godina završava sa odlični uspehom.

Novine skreću pažnju na njene akvarele,  kolega  joj je Đorđe Andrejević Kun, a profesori Beta Vukanović,  Ljuba Ivanović i Dragoslav Stojanović.

  U devetnaestoj godini imala je prvu izložbu u Beogradu, nje raskošni talenat ističu i publika i likovna kritika, ali to jo ne pomaže da nađe posao, čak ni kao učiteljica crtanja..

Za sve te godine njen otac, „ čovjek koji kao da je pao sa oblaka“ luta za svojim osećanjima, u stalnom traženju inspiracije i podsjeća na „ žonglera s meteorima“,  na mirnog i strašnog organizatora poplava, požara i vezuvskih kataklizmi ili na trubadura“dotle Danica realnošću žene koja je izgubila zvezdu, ali ostala na pravom putu, pokušava svim snagama da pred svoje dete otvori teška vrata sveta, da ako mu tamo ne nađe mesto, makar pokaže njegovo čudo. Uz majčinu podršku Milena se osamljuje i osamostaljuje. Majka je šalje u Minhen na Akademiju, ali Milena već sa devetnaest godina  uviđa da se  „ neki principi umetničkog zanata mogu naučiti,  ali da se kao stvaralački čin sama umetnost ne uči: niko ne može naučiti svoju umetničku ličnost, jedno intimno osećanje i shvatanje svijeta – talenat „- kako piše Miodrag B. Protić, najbolji poznavlac maštovitog i snovidnog djela ove slikarke.

            U jednom intervjuu 1937. Milena će reći:„ Patnja koju u meni izaziva slikarstvo je neopisiva… Preveliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule akademske studije u Nemačkoj, u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu.“

U njoj je bio neprobuđeni lutalački san, nagon krvi južnjačkog temperamenta oca i drugi – majčin. Njena čula bila su opijena sunčanim podnebljima, bićima iz detinjstva požarevačkog koja su na njenim slikama oživjela: vile i anđeli, vampiri i đavoli, djevojke u kolu, u tami sa svećama i lampama, očeva violina, majčini prsti na dirkama, grlica na trešnji, lađa koja čeka putnika koji nikad neće stići…

Godine 1932. odlazi u Pariz. Njenim slikama dive se Pol Valeri, Andre Breton, Žan Kokto, Đorđo de Kiriko. Taj period predstavlja novu fazu u njenomradu, prerafaelistsku, više okrenutu prošlosti nego sadašnjosti, tako da postaje predstavnik nadrealističkog ili metafizičkog romantizma. Poslije izložbi u Londonu, Parizu i Rimu, avgusta 1939. odlazi z Njujork. Uporedo sa radom na slikama piše i poeziju na srpskom, italijanskom, i francuskom jeziku.

Politika 10.oktobra 1963.godine objavljuje tekst o Mileninoj izložbi u Parizu, iz pera Žana Kasua:

„Dela M.P.B. izložena 1932. u Parizu, u galeriji Jeune Europe,bila su u potpunosti lirska, pomalo lična s ljupkim i smaouverenim linijama, bogata šarmom koji pleni. Na njima je gotovo uvek prisutno lice, lice same umetnice, spokojni i donekle tajanstveni oval. Milena je bila lepa, a slike su ličile na nju, ili još bolje, ona je ličila na svoje slike. Toliko su mi se dopale na toj njenoj prvoj izložbi u Parizu, da sam odmah napisao članak. A kako ih ne bih voleo, ta dela koja su dolazila duboko iz srca, te lepe crteže širokih svetlih linija, tako neobične i pomalo setne, pune neke prefinjene i istančane poezije?“

O toj Mileninoj izložbi 1932. U Parizu piše i italijanska štampa od 12.maja 1932.:“Milena ne oprašta čak ni samoj sebi:na autoportretu ističe oblik očiju, ovalno lice i tople tonove puti, tako da nam izgleda kao neki pomalo divlji lik koji, iskreno govoreći, u njoj ne prepoznajemo.

Na vernisaž, prošlog petka,došlo je mnogo umetnika, pisaca, novinara i Milena nije mogla da sakrije izvesno uzbuđenje pred tolikom publikom koja je hvali, mada su njene iskričave oči u isto vreme odražavale i onu nevericu o kojoj smo već govorili.

Zahvaljujući ovoj uspešnoj izložbi, za samo jednu noć osvojila je umetničke i internacionalne krugove Pariza.

U Njujorku radi kao ilustrator u prestižnim modnim časopisima „ Vogu“, „Šarmu“, „Glamuru“, „Njujorkeru“; crta haljine, šešire, cipele; radi reklame za kozmetičke proizvode sa detaljima iz našeg folklornog nasleđa. Legendarni pisac Truman Kepot bio je opsjednut njenim reklama, a Endi Vorhol njenim crtežima.

U divlji uvijena san…

Milenin kosmopolitski duh obuhvatao je i susrete sa raznim muškarcima od kojih su joj ostajali tamni ožiljci i još veća samoća. Romansa sa pijanistom Kubancem Gonzalesom, bila je duga i bizarna: začeta kao prijateljstvo, a pretvorena u ljubav, ona se gasila kao emocija u kojoj su se strasti sudarale sa sažaljenjem. Gonzales je bio religiozan asketa, uvjeren da nema razlike između živih i mrtvih bića i koji je pored Milene imao i druge paralelne veze sa raznim ženama. Posle njega pojavio se neki Lanca , „ mršav i dugačak kao gladna godina“ ( Milenin opis u pismu majci); a posle njega „ onaj mali“ koji je na kraju postao „ pravi Srbenda“ govoreći „Ja to ne volim, ja to volim, nemoj tako nego ovako“. I veza s njim nije dugo trajala.

Drama Mileninog sentimentalnog žvota može da se nasluti iz njenih nježnih pisama majci. U dalekom samotnom svijetu sa predrasudama iz zavičaja kojih nije uspela da se oslobodi, ona nije mogla da prevlada nesigurnost prečestog razdvajanji o dlazaka. U pismu majci o najnovijoj ljubavi, nekom Giši ( čovjeku koi je poslije kratkotrajne veze sa pozorišnim rediteljem Alfredom de Liagre) popunio prazninu u njenom životu, ona priznaje. „ Uostalom ja sam htjela uslovno na jednu godinu da se vjenčam i svakako posle toga da se razvedem, tek koliko da u Evropi i Beogradu ne budem baba – djevojka. Molim te kao Boga, baš zato što si ti jedino stvorenje na svijetu koje dršće za mene i koje me voli – budi dušom malo pored mene: usred Pariza i usred Njujorka sama sa mnogo svijeta koji znam i koji ništa ne razumije u stvari o meni…“ ( Istovjetan probem imala je i jedna od evropski najumnijih žena – Isidora Sekulić, kada je pod teretom patrijarhalnih shvatanja, morala javnosti da obznani svoju udaju za Jana Stremnickog ( po mnogima izmišljenu ličnost) samo da se ne bi govorilo da je ostala baba- devojka.)

Milenin strah da ostane baba- djevojka bio je neosnovan : udala se za uglednog Tomasa Goselina, mladog oficira avijacije decembra 1943. godine, koga je upoznala na otvaranju svoje izložbe u Vašingtonu. Ovaj brak joj je obezbjedio ugled u visokom društvu, ali nije razbio okove njene samoće.  Poslednja urađena slika neposredno pred smrt prikazje monahinju raširenih ruku, a  rukama srce u plamenu.

Smrt u snu zadesila je 6. marta 1945.

O njenim posednjim mjesecima života svjedoči i pismo njenog muža koje je poslato u Požarevac, Mileninoj majci Danici.

San Francisko, 4. maj 1945.

Draga gospođo Pavlović,

Teška srca pišem Vam ovo pismo, jer znam da će ono još više povećati Vašu tugu i nesreću koja ionako mora biti vrlo velika posle pet godina rata.

Pisati vam o nekome ko je toliko drag nama kao što je Vama, samo je po sebi teška stvar, a pogotovu kad moram da saopštim da je naša draga Milena zajedno sa nama samo u našim srcima.

Pre dva mjeseca, 6. marta, Milena je umrla u snu u našem stanu u Njujorku od srčanog udara. Mi smo se preselili iz malog mesta u kome smo živeli odmah posle mog izlaska iz vojske u jedan stan u Njujorku, krajem decembra,i tu smo Milena i ja proveli tri naša najsrećnija meseca posle venčanja.

Na našem bračnom putovanju, Milena je pala s konja i povredila kičmu i u leto 1944, posle svadbe, provela nekoliko meseci u bolnici u gipsu. Izgledala je odlično i bila se poptuno oporavila. Verujem i nadam se da su njeni poslednji meseci bili najrećiji od kad je došla u Ameriku. Bila je vesela, srećna, zadovoljna i veoma lepa, neobično se zanimala za naš novi dom i njegovo uređenje. Bila je srećna zbog svojih novih uspeha u slikarstvu i puna divnih planova koje smo imali zajedno sprovesti poslije rata.

One večeri kad je Milena umrla, otišli smo na koktel, posle čitavog dana provedenog u kupovini, a onda na večeru, pa u neki kabare na ples. Vratili smo se kući nešto prije ponoći. Tamo smo zatekli ponudu da uradi scenografiju i kostime za jedan „ piece“ koji je imao biti izveden naredne jesni u Njujorku.

Ona se ovome mnogo obradovala jer je sličnu ponudu očekivala posle velikog uspeha koji je postgla pošto je uradila kostime za jedna balet prethodne sezone. Nekoliko minuta smo o tome razgovarali, popušili smo cigaretu. Ona je napisala ceduljicu za svoju sobaricu da je probudi u 10 sati. Ujutro, kad sam se probudio nešto pre deset sati, mislio sam da ona spava i nisam hteo da je uznemiravam – mislio sam da hoće da počine još koji minut. Ali, kad mi nije uspelo da je probudim za doručak, pozvali smo doktora i on je odmah došao. Rekao je da ju je udarila kap i da je neophopdno da se  odmah prevze u bolnicu. Pre nego što su bolnička kola stigla,  ona je izdahnula. Lekarski nalaz kaže da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar

            Želeo bih da budem s Vama, da Vam u ovom trenutku pomognem da budete hrabri, kao što morate biti u jednom času kada život iznenada postane pust.(… ) Milenine slike i nakit nalaze se kod mene pošto nisam u mogućnosti da Vam ih predam.

Molim vas da primite izraze moje najveće ljubavi i odanosti.

          Vaš sin, Robert Tomas Goselin

            Urna sa mileninim posmrtnim ostacima preneta je u Rim 1947. godine,gdje će kasnije biti sahranjeni i njeni roditelji, Danica i Bruno. U znak sećanja na Milenu, Đan Karlo Menoti, za čiji balet Sebastijan je radila kostime, napisao je operu The Saint of Bleecker Street.

            U jednoj pesmi na francuskom jeziku Milena kaže: „ svukla sam cipele/ jer su bile od plamena/ a sneg tako lagan / tako nežan/ topio se naočigled/ pod mojim koracima. / Sve bih učinila da više ne uništavam// Kakvog li neobičnog putovanja // Ni sa kim  se nisam morala rastati…“

Milena Barili,sa nepunih 36 godina, jedina i neponovljiva Milena- ta Usnula djevojka s pticom, Venera s lampom, Djevojka sa svjetiljkom, Djevojka s hrtom, Djevojka u sobi, Egipatska igračica zaustavila je zanavek svoje zemno bivanje u Ženi pred rešetkom, ali je nastavila da grandioznim vizionarskim snoviđenjima živi kroz nadrealne slike, kroz vizije pesnika i opsesije slikara:  Djevojka sa sokolom, Melanholija, Anđeli, Epopeja kroz Albaniju 1914-1918, Oplakivanje…kroz stih „  uvijena u divlji  san/ u odjek detinjstva / i u plač…“

*

ŽENA PRED REŠETKOM

                        Mileninom Snu

Deliće sveta i snova u tijom božjem znaku

Krilom leptira violetnog u poluiskoraku.

U fantasti nage, o, ikad ničije drage

U belkastom oblaku pene dojke isturene

Sa slikom vlastita pada sokol u uzletu

Strelkinja još jednom pogađa srce – metu.

U istovetnom krugu leptir svetiljku tače

Sprženim krilima grumen se patnje zače.

(Iz knjige Arahnina nit-eseji o pesnikinjama, slikarkama i heroinama, Unireks, Podgorica, 2018.)