• Издвојено
• Колумне

11. септембар: „Микели гори Америка“

7 година ‎ ИН4С

"Нема ту никаквог тероризма, овде је Бог умешао прсте”, био је категоричан Никола.

Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

Неки сат је превалио подне. У ресторану „Ушће”, седимо покојни отац Радован Биговић, вансеријски теолог, интелектуалац, мисионар, ерудита, Свето Савовић, у то време помоћник директора Савезне управе царина и моја безначајност.

Причамо о свакодневним стварима, разочарани у плодовима „то је нама наша борба дала”, још несвесни да ће „демократска” револуција убрзо еволуирати у демонократску клептоманију, свега државног, јавног и друштвеног уз једно седативно оробљаване колективне свести народа и његово трансформисање у дезорјентисану или слуђену масу.

Те јесени, изневерени рудари Колубаре кренули су са подземним поткопавањем владе. Необавештеног Коштуницу прагматични експерти обучавани широм света за рашрафљивање система, полако су паковали у изолацију. „Прогледали“ легалиста их је оптужио да су се удружили са организованим криминалом. Непуне две године партнерство са Сурчинцима и Земунским кланом довешће до стрељања Зорана Ђинђића, а режисери тог чина и даље успешно по свету инсталирају, „лове“ и одстрељују непослушне.

Првог априла, те године ухапшен је Милошевић, а на Видовдан испоручен Хагу. Као противник његове политике, осећао сам мучнину док су га Хашки џелати изводили из хеликоптера везаног лисицама на леђа. Не аболирам његову политику, али последице тих промашаја сносе грађани Србије и Срби које је изоловао у једну државу или их просуо по белом свету. И нико други. Док су се остали борили за стварање националних држава црвени Вожд је у ормару држао леш Југославије. Тај леш му је дошао главе као и творцу те неприродне творевине Александру Првом.

Док смо ћаскали о нашим транзитивних мукама нико није слутио да у тим тренуцима долази до коначног слома међународног права, чије брутално гажење је почело управо на нашим просторима бомбардовањем Српске 1995. године и СР Југославије 1999. године. Тог дана биће обезбеђен алиби за насиље и оробљаване држава који нису биле спремне да добровољно деле ресурсе са Америком и њеним савезницима. Све у име хуманости и борбе против глобалног тероризма.

Свету Савовићу је зазвонио мобилни телефон.

Лежерност на његовом лицу заменила је гримаса неверице брзо трансформисана у запањујућу радост!?

„Микели, гори Америка. Е хвала ти свети Василије. Е нека гори, ко што је горео Рим. Конобар носи читавој кафани пиће, гори Америка“, ускликивао је скоро певајући Свето.

Отац Радован и ја остадосмо затечени, остали гости збуњено су посматрали ову разгоропађеност наочитог елегантно одевеног господина, с подгоричким нагласком, који је владајући кадар у Подгорици називао академицима из Момишића!?

Поносио се својом дипломом Београдског универзитета:

„Замисли неко те пита, ђе си завршио факултет, а ти кажеш у Момишиће! А он то одговара мога си и у Приштину научио би по коју шиптарску ријеч да се боље сналазиш кад уведу двојезичност”, говорио је кроз смех и већ тада најављивао Тузи као главни град Малесије и дипломатске односе са Малезезом.

Професор Биговић и ја с неверицом смо посматрали ово егзалтацију радости.

„Шта се догађа?“, упитао сам напокон.

„Гори Америка Микели, да Бог да да сва огњем живијем спапуња!“

„Чекај. Ко те то пали?“, упитао сам.

„Зове ме Милета Аџић, он је озбиљан човек. Каже напали су Америку, два авиона су се закуцала у Светски трговински центар у Њујорку, један у Пентагону. Срушене су куле близанкиње има доста мртвих”, ефуфоричним гласом је говорио.

„Милета јесте озбиљан човек и само је сложио причу која ће пријати твом срцу”, покушао сам да га разуверим.

Нисам ни завршио реченицу на дисплеју мог телефона се осликао З. Богавац.

„Где си?“, упитао је скоро кроз смех.

„У кафани“, одговорио сам не успевши да питам шта се дешава, Зоран је наставио:

„Проверавам имаш ли алиби”, узвратио је смејући се.

„Ово је твоја тема, рушимо цео број ‘Дуге’, дођи да пишеш текст“.

Дошао сам у редакцију где су седели сви: Ненад, Вања, Бранко, Зоран, Слава, Јевросима, Миладин, Брана, Оливера се спустила из „Жене“.

Гледали су по ко зна који пут како се авиони закуцавају у њујоршке куле.

„Најава на насловној је ‘Удар по сценарију Николе Каваје’, Седи и пиши текст”, рекао ми је Зоран.

Закуцавање ових авиона подсетило нас је на отмицу америчког боинга 727 на линији Њујорк-Чикаго 1978. године којим је Каваја намеравао, након ослобођења свештеника Стоиљка Кајевића, да се закуца у зграду Централног комитета СКЈ на Ушћу.

„Ово без Николе неће проћи“, рекао сам хватајући се за телефон.

За двадесетак минута нашли смо се у његовом станчићу у насељу Медаковић. Велика дневна соба претворена у теретану, у спаваћој дрвени радни сто из неке касарне неколико столица и војнички кревет. Скоро деценије робије у Америци оставило је трага на овог несаломивог човека.

„Нема ту никаквог тероризма, овде је Бог умешао прсте”, био је категоричан Никола, додавши да је понекад и „Бог терориста”.

Мени је рушење њујоршких кула вратило слику минирања две џамије у малом градићу у источној Босни. И оне су се само стропоштале у своје темеље. Који месец касније, док сам писао „Масакрирање истине”, постало ми је јасно да су у истој кухињи настали Маркале, Рачак, Трнопоље, Сребреница, хладњаче са лешевима косметских Албанаца, кувајтски инкубатори за бебе, румунски лешеви, „Ибарска магистрала“ и „терористички напад 11. септембра у Њујорку и Вашингтону“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: