104. године Церске битке: Млади бјежали у рат, а не од њега

Треба рећи, поручио је овогодишњи церски беседник да је „Србију тада директно напала једна велика империја, Аустро-Угарска монархија, држава чији су моћ и утицај непрекидно расли током многих векова“.

– У тренутку агресије на нашу земљу, Хабзбуршка монархија била је десетосруко већа од Србије, како по територији, тако и по броју становника-нагласио је Ђорђевић. -Слободољубивост српског народа дуго је била трн у оку Беча. Победа Србије у Царинском рату, њено држање током Анексионе кризе и спремност да се успротиви арбитрарној употреби силе приликом анексије Босне и Херцеговине од стране Двојне монархије, затим и ослобођење балканских народа од вишевековног отоманског јарма током Балканских ратова, чији је један од главних иницијатора и протагониста била управо Краљевина Србија; све то допринело је да бечки двор и генералштаб за свој најважнији ратни циљ поставе уништење Србије. Не само њен пораз, не само присаједињење делова њене територије, већ потпуно уништење српске државе и потпуно понижење српског народа.

Као најсветлији пример јунаштва и херојства, истакао је Ђорђевић, „нису нам пружили ни официри ни генерали, већ 16-годишњи Станислав Сташко Сондермајер, најмлађи српски војник који је погинуо у Церској бици“. Иако од оца Романа, начелника санитета Врховне команде Србије, није добио дозволу да се као добровољац придружи српској војсци попут своје старије, пунолетне браће Владислава и много познатијег Тадије Сондермајера, који ће се касније прославити као први српски ваздухопловни инжењер, Станислав је то учинио на своју руку. Ученик шестог разреда Друге београдске гимназије одлучио је да, како се касније његова снаха Загорка изразила, „побегне у рат“. Задивљујућ и редак пример, иако су у то време многи из љубави према отаџбини одлазили у рат. Али он је побегао у рат, а не од рата, иако је то могао захваљујући социјалном положају своје породице.

Данас се од нас не тражи, као давне 1914. године, да херојском смрћу исписујемо славне странице српске историје, али је потребно да поседујемо свест да ће наш живот и рад бити уграђени у будућност Србије. Како се данас будемо односили према држави која нас је изградила, такав ће сутра живот наша деца живети у њој. Како будемо поштовали сами себе, тако ће нас поштовати и други-рекао је министар Ђорђевић.- Али, пре свега морамо знати да свако од нас појединачно чини Србију, да је држава колективитет, а не апстрактни појам који нема везе или је у сукобу са индивидуалитетом грађана.