Сребрни олимпијац Томићевић за ИН4С: Не занима ме слава, волим да будем најбољи на свету!

У данашње вријеме, на трусном Балкану, срећа је ако било гдје и било шта радите. Ако вам се случајно омакне да радите и оно што волите, онда та срећа добија нову димензију. Уколико радите оно што волите, па сте у томе још најбољи на свијету – онда сте заиста посебни. Ваљда је то, „посебан“, управо ријеч која описује сребрног кајакаша из Рија и данашњег саговорника ИН4С, Марка Томићевића.

Умјесто конвенционалних честитки, да почнемо од тешких тема. Прошао је дочек, еуфорија, тапшање по рамену, награде… Шта треба да се деси да бисмо на наредној Олимпијади умјесто једног Марка Томићевића, имали њих десет и да кајак не само преживи, него и да заживи, као парадигма индивидуалног спорта?

Потребно је популаризовати кајак и довести много нове деце у спорт и то није спорно, међутим оно што је проблем је обезбедити тој деци чамце, весла и тренерa. Клубови углавном немају довољно средстава ни за шта од наведеног, па многа деца која се и појаве на тренингу кајака, ту не остану због лоших услова. Није згодно када чекају свој ред да изађу на воду, када тренер нема времена да им се и посвети и слично… Нажалост, спорт зависи од новца, који код нас није лако обезбедити.

У таквим околностима, мотив, жеља и патриотизам неријетко пресуде да се ипак истраје и да се домогне светског врха. Када већ причамо о патриотизму, мало је познато да сте у прошлом олимпијском циклусу (Лондон) наступили и након лома руке, који је успорио вашу каријеру?

Да, не волим то да истичем, али нажалост, истина је да сам имао то лоше искуство лома шаке, које ме је доста коштало у каријери. Премда, ко зна зашто је то добро, јер са друге стране, можда бих сада, када су ми објективне шансе за медаљу биле веће и реалније, имао сличан пех, да се нисам са њим већ суочио и ситуацијама приступао искусније.

Радост нације ми даје додатни смисао

Да пређемо на љепше теме. Како сте доживјели Олимпијско село, а како чињеницу да су ваш успјех славили не само у Србији, него и у Црној Гори, Републици Српској, … Постали сте национални херој преко ноћи?

Олимпијско село је наравно прелеп доживљај, гомила људи на једном месту, а сви ти људи су шампиони у својим државама и својим дисциплинама. Што се тиче успеха, чуо сам од много људи колико је ова медаља обрадовала и то ми много значи, то даје додатни смсиао овоме што радим. Велика је привилегија бити у прилици да обрадујеш велики број људи, а верјем да су се многи због те медаље осећали поносно што су са ових простора.

Имате ли ипак, услед ове заслужене помпе после медаље, да сте мало „ускраћени“ и да је јавност превасходно оријентисана на „лопташке“ спортове и да је ваша медаља „мање вриједна“ од рецимо, оне, које су узели кошаркаши?

Свестан сам чињенице да су код нас спортови са лоптом „главни“, али ми то не смета. Нисам ни почео да се бавим кајаком због неке славе нити је очекујем. Једноставно, уживам у овоме што радим, уживам да се такмичим и да у ономе што волим будем један од најбољих на свету. Заиста ми није битна популарност, чак бих рекао и да је непожељна.

Марија, хвала на олимпијском шампиону

Србија вас данас слави као олимпијског шампиона. Мало је познато да ни медаље ни Рија, а ни ваше цјелокупне каријере не би било, да није било Тисе и дјечачке љубави?

Јесте, у питању је љубав из основне школе. Због Марије сам дошао на Тису, а због кајака сам тамо и остао. И у кајаку сам се пронашао, а ако ме питате зашто, одговорићу у само једној реченици: невероватно је уживање кретати се тако брзо по води, само захвљајући снази својих мишића.

За крај, чини се да нам је управо Томићевић дефинисао како се постаје шампион. Упорношћу, честитошћу, радом. Неспреман да одустане, спреман да увијек буде бољи. Исплати ли се такав приступ? Можда најбољи одговор на то питање даје објава његовог пријатеља на друштвеној мрежи:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: