Соколско друштво Инђија

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. Са оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1904, почело је оснивање српских соколских друштава у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске. (1)

Годину дана после оснивања Српског сокола у Сремским Карловцима основан је Српски соко у Инђији на Крстовдан 27. 9. 1905. Оснивачи су били: прота Радослав Марковић; Никола Јанковић, управник школе; Марко Мићић, трговац; Драгутин Игл, после рата управник школе у Земуну; Милош Девић, ратар; Андрија Кадић, трговац; Влајко Савић, столар и др. После Првог светског рата прва тројица били су живи и спадали су у међу 10 најстаријих чланова Соколске жупе Београд. Први старешина био је национални радник прота Радослав Марковић, а вођа Андрија Кадић. Било је 16 чланова вежбача. Друштво је напредовало, упркос томе што су прилике биле неповољне, и располагало се са врло скромним средствима. Већ следеће године друштво је учествовало са 7 вежбача на Видовдан код манастира Раванице. (2)

Народ који је био на ходочашћу у Раваници могао се приликом слета упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су: Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; …Друштва која нису вежбала просте вежбе била су: Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и 5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању. У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (3)

После избијања Анексионе кризе 1908, друштво је под притиском Аустро-угарске власти обуставило рад до пролећа 1910. За старешину је изабран студент права Ђорђе Војновић, а за вођу Ђура Попин, после рата трговац у Славонском Броду. Почео је рад на просвети оснивањем соколске књижнице. Уз помоћ Бошка Машића, вође соколског друштва у Старој Пазови, приређена је јавна вежба уз сарадњу друштва из Старе Пазове. (4) Српски соко у Старој Пазови учествовао је 1907. на две заједничке вежбе, у Војки и Голубинцима, са соколима из Војке, Инђије, Голубинаца, Чортановаца и Сремских Карловаца. (5)

Због Балканског рата 1912. рад друштва био је обустављен. Наставио се 1913. па је поново обустављен почетком Првог светског рата 1914. Друштво је у пролеће 1919. обновило рад. Поседник Ђорђе Војновић био је старешина обновљеног друштва, а кројач Богдан Азарић вођа. Друштву је уступљена за рад гимнастичка сала бивше мађарске школе. Отворена је поново читаоница, основана књижница, приређена јавна вежба. Рад у друштву је слабио до 1930. После слета у Београду 1930. оживео је соколски рад у Инђији. Особље из државне жељезничке ложионице, на челу са шефом ложионице Љубомиром Исаковићем наставило је рад друштва. Приступили је и национално свесно грађанство. Крајем 1930. за старешину дошао је поново Ђорђе Војновић. (6) Друштво у Инђији било је у саставу Соколске жупе Београд. (7)

Соколско друштво у Инђији свечано је прославило Дан Уједињења 1930. и 25 годишњицу свога опстанка. Изјутра кренули су соколи у поворци заједно са представницима месних власти и културних и хуманих установа на благодарење у обе цркве. После благодарења соколи су са заставом и предвођени својим старешинама, праћени великим бројем грађана, отишли у градски парк, где су положили венац на споменик краља Петра I Ослободиоца. Старешина Ђорђе Војновић одржао је говор у коме је истакао, да соколи полажући венац, јесењега цвећа, одају пијетет своме Великом Краљу. Одају пиетет и свима борцима палим за слободу и грађанима Инђије, палим у рату. Сви присутни клицали су: „Слава Му! Слава Им“. Пред пуном салом сокола и гостију у соколани отворио је старешина свечану седницу. Соколско оркестар свирао је државну химну. Просветар Михајло Прица говорио је о значају 1. децембра. После њега старешина Ђорђе Војновић изложио је историју соколства у Инђији. На завршетку говора старешина је позвао присутне да одају почаст умрлим члановима сокола. Сви су устали и клицали „Слава!“. Друштвени збор отпевао је „Соколску“. Подстарешина Радомир Луковић говорио је о многобројним жртвама палим за слободу и уједињење и о задатку сокола у васпитању омладине у националном и витешком духу. Соколски оркестар одсвирао је соколски марш и тиме је била завршена свечана седница. Увече одржана је у соколани свечана академија. Друштвени певачки збор, под управом Ернеста Новака, певао је песме „Соколску химну“ од Бајића и „Са севера ветар душе“ од Лиховецког. Певачи и диригент били су награђени бурним аплаузом. Женски нараштај извео је „Полкин плес“, а „Петицу“ чланови. Сала је била препуна, дошли су и Немци који су пратили програм са великим интересовањем. На игранци је свирао соколски оркестар, под руководством Ђуре Полтуре. (8)

Соколско друштво у Инђији приредило је 15. марта 1931 свечану академију. На академији су 35 сокола и соколица проглашени за чланове и подељене су им соколске значке и легитимације. Уз звуке соколског марша, приступили су на подиум вежбачке групе деце, нараштаја, чланова и чланица вежбача. На подиуму су се сврстали у круг. У средини су били старешина Војновић и секретар Радишић. Старешина је поздравио соколе слављенике. Нагласио је да је значка само спољашње обележје соколства, а да носиоце те значке треба да красе и унутрашње особине, племенитост душе, доброти срца, чистоти мисли, љубави према отаџбини и дисциплини у друштву, чине појединца правим соколом. Соколи су појединачно прилазили старешини. Он им је предавао значке и легитимације и честитао. После предаје значки и легитимација изведен је остали део програма. Изведене су: просте вежбе, вежбе дугим моткама, са заставицама и обручима, вежбе са луткама, са палицама и две деветке. Заслуга за успех академије припадала је начелнику Черњавском, начелници Нади Петровић, предњацима Милени Јовановићевој и Амштату. После програма била је игранка. (9) Соколи у Инђији осветили су темељ соколане 27 септембра 1936. Чин освећења обавио је парох Радослав Марковић. За градњу дома приложили су Ђорђе Војновић 10.000 динара и Добротворна задруга Српкиња у Инђији 5.000 динара.(10)

Соколско друштво Инђија је сваке године одржавало јавну вежбу, учествовало са својим вежбачима на слетовима, као и на јавним вежбама у околним местима. У Инђији је 1932. одржан окружни слет. На слету је друштво осветило своју друштвену заставу, дар трговца Марка Мићића. Соколско друштво Инђија прославило је своју 30-годишњицу 1935. Друштво је маја 1937. осветило нараштајску заставу, коју је даровао инж. Влада Савчић из Београда. Припреме за изградњу дома и прикупљање средстава почеле су 1934. Основан је фонд за градњу дома. Соколско друштво Инђија приступило је у јесен 1936. градњи соколског дома „Краљ Александар Ујединитељ“. Велику материјалну и моралну помоћ пружило је друштву техничко предузеће „Лабор“ инжињера Владе М. Савчића и Александра Ацовића из Београда, које је у то време градило међународни пут. План за градњу дома израдио архитекта Ђорђе Табаковић из Новог Сада, а земљиште је поклонила општина Инђија. Председник Народне скупштине Стеван Ћирић даровао је 4.000 динара. (11) Соколско друштво Инђија имало је 31.12.1938. 104 члана, 21 нараштаја, 96 деце, све заједно 221. То је било 31 припадник сокола више него 31.12.1937.

На Видовдан 1939. одржан је Сабор сокола у Раваници у Срему. Присуствовала су друштва: Београд-Матица, Београд VIII, Београд X, Стара Пазова, Рума, Инђија, Врдник, Сремска Митровица и Панчево. Соколи су у поворци дошли пред манастир, где су присуствовали помену. Због кише од похода на Змајевац (место зборовања) одустало се. Сабор је отворио Петар Лозјанин. М. Мајсторовић одржао је предавање „Видовданска Мисао”. У име сеоског соколства поздравио је Сабор Ђорђе Јовановић, члан Соколске чете Лешница, који је донео сабљу очувану у Подрињу, а донету са Косова поља после Косовске битке. О чувању народне песме кроз гусле, говорио је а затим рецитовао и уз гусле певао гуслар Соколске Петрове петолетнице Перко Мркајић. (12)

Иницијативом жупског одбора СПП одржан је од 17. до 26. октобра 1939. у Инђији соколски самаритански течај. Предавао је др Петар Илић. Предавања у соколани су посећивали многобројни учесници, оба пола и различитих година старости. По завршетку течаја одржан је испит и пригодна свечаност, којој је присуствовао у име жупе Београд ђенерал Стаја Стајић (13). Соколско друштво у Инђији деловало је до Априлског рата 1941. Уз соколе у Инђији је деловала Добротворна Задруга Српкиња. (14)

Соколско друштво Инђија обновило је свој рад као део Савеза Соко Србије. Старешина је Душан Пешут.

Напомене:
1.Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934., стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6. септембар 1940. бр. 7, стр. 114;

2.Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937., бр. 7, стр. 132;

3.Ј. Хануш, „II слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15. коловоза 1906., бр. 8, стр. 121, 122, 123;

4.Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија”, „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937., бр. 7, стр. 132;

5.М.Г.С. „Соколско друштво Стара Пазова”, „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937, бр. 7, стр. 135; Др.В., „20 годишњица старопазовачког соколског друштва”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 30. септембар 1927., бр.18.-19, стр. 312; Павле Врачарић, „Соколско друштво Стара Пазова прославило јубилеј 100 година од оснивања”, „Око Соколово”, Београд, август 2007., бр. 29-30, стр. 8;

6.Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија”, „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937., бр. 7, стр. 132;

7.Павле Врачарић, професор педагогије и психологије, „Соколске жупе, друштва и сеоске чете”, „Око Соколово”, Београд, децембар 2013., бр. 47-48, стр. 21;

8.„Соколско друштво Инђија”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. јануар 1931., бр. 1, стр. 5;

9.„Соколско друштво Инђија” , „Соколски Гласник”, Љубљана, 30. априла 1931., бр. 18, стр. 3;

10.„Освећење темеља Соколског дома у Инђији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 16. октобра 1936., бр. 41, стр. 3;

11.Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937., бр. 7, стр. 132;

12.„Соколи у Раваници (Врдник)”, Вести, „Око Соколово”, Београд, 9. октобар 1939., бр. 7 и 8;

13.„Соколски самарићански течај у Инђији“, „Соколски живот“, „Око соколово“, Београд 4. фебруара 1940., бр.2;

14.„Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за просту 1939/1940 пословну годину”, Београд 1941., стр.86, 87, „Вардар XXX календар Кола Српских Сестара за просту 1941. годину”, Београд 1940.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: