Рашка област: Ризница старе Србије
Подаци о 1.500 археолошких локалитета Раса су ових дана по први пут сабрани на једном месту, у књизи „Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице“.
Налазишта од праисторије до савременог доба, раштркана на 2.359 квадратних километара крајњег југозападног угла Србије, систематски су пописана, описана, илустрована и представљена на топографским картама.
Ово је простор великих миграција и имиграција, јер је од праисторије до Велике сеобе Срба овуда пролазио важан пут кретања људи, робе и цивилизација. Пописани су локалитети свих периода, а највише има српске средњовековне баштине. Број од 1.500 локалитета није коначан. Непрестано проналазимо нове и надам се да ће овај „каталог“ бити добар водич за будуће истраживаче, каже археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару, која наглашава помоћ Министарства културе за објављивање овог дела.
У називу књиге није желела да користи термин Рас ни Стара Србија, јер се они односе на знатно већи простор, а ни Санџак који је ушао у употребу много касније и са другим смислом. Представљени су само локалитети у срцу старог Раса, области шумовитих планина и пространих висоравни, кроз чије су речне долине пролазили путеви кретања људи, робе и цивилизација.
Рас је био „столно мјесто“ преднемањићке Србије са мноштвом насеља, трговишта и утврђења, а Немањићи су овде покренули стреловити успон српске средњовековне државе. Упркос богатству баштине овог краја, истраживања су почела касно, а резултати су тек сад целовито представљени.
Област Старе Србије су први ради евидентирања археолошких ликалитета и споменика културе 1951. обишле архитекте Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић. Следећих 15 година нико није долазио. Тек кад је 1965. основан Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, почело је организовано истраживање, преглед терена и бележење података који указују на могућа налазишта. Стари Рас са Сопоћанима је већ 1979. уврштен на листу светске културне баштине под заштитим Унеска.
Долина Дежевске реке, где су се налазили дворови Немањића 1978. и 1979. је први пут детаљно прегледана, а до данас је минимално ископавано. Тек осамдесетих Археолошки институт почиње интензивнији преглед терена и бележење података на ширем подручју Раса.
Од деведестих интензитет истраживања се смањује, а почетком 21. века она практично престају. Само истраживачи Музеја Рас никада нису одустали.
Археолошки налази указују да су у Расу трговина и металургија цветале још у 9. веку пре наше ере, па је Рим само наследио тај „пут метала“. Римљани су у 4. веку око карауле подигли тврђаву, коју је у 6. веку срушио велики земљотрес. За обновљену тврђаву под именом Дестиник, или Достиника, византијски цар Константин Порфирогенит пише да је велики град „покрштене Србије“ у 9. веку.
„Тад Србијом влада кнез Петар Први који носи хришћанско име. Крштен је вероватно у цркви чији су остаци откривени у утврђењу у Врсеницама. Живот града поново престаје током 10. века, кад страда у бугарском походу. У обновљеној тврђави „на Синицах“ краљ Урош Први 1253. издаје свој први владарски акт. Уз ратове с Турцима становништво овог краја десетковало је и „мало ледено доба“ крајем 16. и почетком 17. века“, набраја Драгица Премовић Алексић.
Данас је од великог града остало мало зидина и темељи цркава и кула. Од српских села у којима су турски пописивачи из 16. века избројали хиљаде становника, нема ни трага.
Историјски извори, манастирске повеље и турски пописи наводе да гробља припадају српском становништву. Разлог заборава су Велика сеоба Срба, у којој се велики део становништва раселио и њихова гробља била су страна Србима који су касније дошли.
„Део староседелаца који није отишао примио је ислам и на њиховим „грчким гробљима“ се јасно уочава нагли прекид сахрањивања у то време и формирање нових муслиманских некропола. Такође, Турска је доселила католичко становништво из Албаније, које је касније примило ислам“, објашњава Драгица Премовећ Алексић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
