Отишао је “Тајфун са Карабурме”

Пише: Мишо  Вујовић

“Умро је Петко”, готово муцајући ми телефоном саопштава Раде.
“Изгубио сам великог друга, чистог и искреног пријатеља”, наставља тужним гласом Раде Дабетић.
Зовем Божу Меленковића, Петковог нераздвојног пријатеља, једног од прослављених офкових асова, који ми је прошлог викенда рекао да је наш драги Пеле смештен у болницу. Веровали смо да ће некада најбоље десно крило успети да предрибла и ову пошаст о којој сви знају све и нико ништа не зна.
“Ево нас код Бате, да попијемо за Пелетову душу”, готово нечујним гласом ће Божа. А Петко је заиста подсећао славног бразилца. Снажан, динамичан, брз, слуђивао је , попут Пелеа, противничку одбрану.
Илија Петковић је био непосредан човек,  темпераментан, отворен, помало дрчан и курчевит, праведан и увек спреман да, као са лоптом по десном крилу, енергично уђе у полемику са саговорником, без фемкања и склоности прављења компромиса са чињеницама.
Седели смо често код Бате у “Романтичарима” на оронулом и срозаним ОФК-овом стадиону, чије трибине данас илуструју, не само слику  фудбала, већ целокупног колективног спорта.
Илија Петковић, легенда српског и југословенског фудбала, голгетер, репрезентативац, тренер, селектор репрезентације, интернационалац, (играчки и тренерски) остаће упамћен по неукротивим духу на терену и ван њега.
Био је остварен у свим сегментима живота, није посустајао ни у осмој деценији да се ухвати са изазовима новог времена, сурогатним правилима профита, чији су пипци један од најстаријих српских клубова срозали до непрепознатљивости. Овај жилави динарац, почео је каријеру у фудбалском клубу Динара у родном Книну одакле је 1964.године стигао у Београдске “Романтичаре” од чије славе је остао истоимени ресторан у коме смо се често виђали.
За 16 година у ОФК-у је одиграо 470 утакмица, дрес репрезентације облачио 43 пута. На дебију за репрезентацију Југославије 1968.године са Француском постигао је два гола.
Са носталгијом се присећао свог детињства првих фудбалских корака, дечачким “шегртовању” код економа локалне “Динаре” чије се игралиште налазило преко пута његове куће, тадашњих книнских асова,окупљених само око једног детаља – љубави према фудбалу, што ће и “тајфуна са Карабурме”, како су га звали, једног дана винути међу бесмртнике српског и југословенског фудбала.
У ОФК – у су у време његовог доласка већ играла таква имена попут Гуглете, Самарџића, Ћебинаца, Бановића, Скоблара…
Петка у ОФК доводи земљак др Небојша Пуповац, члан управе клуба.
Задиркивао сам га често утакмицом између Сутјеске и ОФК-а осамдесетих у Никшићу, када је тим из мог родног града победио резултатом два нула и пласирао се у Прву савезну лигу.
Тренер ОФК- а Никшићанин Драгутин Спасојевић је у зимском прелазном року из Сутјеске преузео кормило Романтичара са Карабурме, што му никшићки навијачи нису опростили. Како су оно певали навијачи Сутјеске, “чачнуо” би Божа.
“Спасојевић Драгутине три ти п… материне, што побеже из Никшића код Илије Петковића…”, певао је цео стадион. Смејали смо се сваки пут изнова.
Петко је имао сјајно памћење, одлично запажање, сећао се фотографски утакмица, детаља,људи…
До задњег даха остао је веран ОФК-у, покушавао да га подигне, куцајући на разна врата од спортских до политичких.
Слава и покој великом асу и драгом човеку Илији Петковићу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: