Марко Милачић мора у затвор

„Одбио сам, дакле, легитимисање – прије свега што ми се полицајац обратио са „Милачићу, дај личну карту“ и што је било јасно, и из ранијих сусрета у полицији, да одлично зна о коме је ријеч. Жељели су тада да ме по сваку цијену склоне одатле, легитимисање је било само алиби (али и провокација!), баш као што су привели једног младића који је кренуо по хљеб, а живи у згради непосредно поред уприличене изложбе. Савјет за грађанску контролу рада полиције је, подсјећам, у потпуности уважио моју притужбу. Пристанак на легитимисање значио би, тако сам мислио тада, а и сада, пристанак на бесрамни притисак, па сам одбио – као чин грађанског неприхватања кршења мојих Уставом загарантованих слобода, слободе на кретање – да се легитимишем, јер им је мој идентитет био итекако познат, што су ми на лица мјеста и признали. Они су, потом, хтјели да ме на силу приведу, а ја сам се отргао и потрчао педесетак метара и сам дошао до марице, у жељи да не трпим њихове диктате“, додао је он.

Милачић је тада казао, а сада понавља: „плаћање казне значило би прихватање одговорности за нешто што нисам крив, још више, за угрожавање мојих слобода. Зато нијесам, нити намјеравам да икада платим казну, иако још имам законску могућност за то. Плаћањем казне постао бих саучесник једног накарадног и бесрамног режима и система који гуши све другомислеће, нарочито када је у питању НАТО.“

„За крај оно тренутно најважније и најзнаковитије. Одлучили су да позив за затвор уруче баш сада, у тренутку када, између осталог, радимо на „Иницијативи за референдум“, док се заједно боримо да се чује глас огромне већине грађана, док власт покушава да мимо воље народа одлуку о једном тако важном друштвеном и државном, историјском питању, донесе у полу-парламенту. Ријеч је о невиђеном притиску и жељи да се, по сваку цијену, сви они који им сметају на овом њиховом насилном путу, склоне, на овај или онај начин, да се у јавности криминализују, облате, етикетирају. Тако то, дакле, ради НАТО, са својим локалним партнерима, то је њихово поимање демократије, планетарно: гванатанамо демократија. Неће им проћи, узалуд се труде, ово је борба у којој, дугорочно, губе, као и сви окупатори кроз историју: слобода увијек проклија. Позван сам, коначно, да 24. 04., у 9 сати, дођем у Суд за прекршаје, ради извршења казне. Поћи ћу тамо да видим да ли ће заиста, онако како су најавили, одлучити да заводе НАТО диктатуру и шаљу у затвор. Казну платити нећу, ни по коју цијену, и радије ћу одробијати тих двадесет дана, и тамо бити слободан, закључио је Милачић.