1%

Stigli smo dotle da 1% ljudi posjeduje sva planetarna dobra, na uštrb ostalih 99%. Apokaliptična teorija barata imenom u čije vlasništvo treba da pređe i 99% i od tih 1%.

I prije Džulijana Asanža naslućivalo se da postoje megatone političkog prljavog veša, i prije Edvarda Snoudena naslućivalo se da Veliki brat može da nadgleda svakog i da čuje sve.

Pa su ova dvojica modernih Prometeja, Asanž i Snouden, vlastita saznanja podijelili s ostatkom svijeta. No nije svijet – za razliku od medija – njihove dokaze doživio kao revolucionarne. Jer, kada za tajnu znaju i vrapci na grani, da li se onda uopšte može da priča o tajni?!

Tokom protesta „Okupiraj Volstrit“ artikulisano se počelo da govori o neodrživom odnosu po kome 1% ljudi ekonomski vlada nad globalnim ostatkom od 99%. U okolnostima koje ne bi bile anestezirane žutilom medija, grafit s procentom od 99% postao bi simbol pobune, logo revolucije! Ali, avaj. Ništa od svega. Ljudi pizde, pobune nema. Facebook bi ionako potkazao vođu u povoju…

Hoću da kažem kako nam ne treba domaći Asanž, Snouden ili grafit koji otvara oči da vidimo gdje je vlast nad nama odnarođena. U pravu je državnik kad misli da mu je narod stoka. U pravu je podanik kad kaže da su na vlasti govna. 1% odrođene elite.

I sad: analize se razvezuju razne, u vezi s tim do kog trenutka je uopšte održiv poredak 1 naprema 99 posto? Većina analitičara pretpostavlja da se nekim društvenim mehanizmom (niko ne kaže kojim tačno, u vremenima kada Nobelovu nagradu za ekonomiju dijele tri međusobno neusaglašena eksperta), proporcija imetka može da razdijeli na ravnije časti. Globalni mediji generišu našu intuitivnu nadu u to da je humanija raspodjela kapitala u moći demokratije, ili nekog oblika evoluiranog kapitalizma. Sve nade polažu se u, isprva 2% ljudi koji vladaju nad svima nama, pa da to bude 3% kad kriza umine, pa 4-5%, sve do neke utopije, novog socijalizma, or something.

No. Ni dinar ne dajem da je pomijeranje s 1%, prema 2%, i prema 3%… uopšte moguće. Naprotiv. Na naše se oči događa nešto preužasno. Iz časa u čas, posjeduje nas sve manja procentualna grupa, 0.9%, 0.8%, 0.7%…

Pitanje svih pitanja glasi: ako već bez globalne bune i dobijenog rata stigosmo do 1%, možda oporavak i nije programiran?! Nego je programirano da se nastavi s trkom premu dnu: da sve legalno stekne onaj čije se ime ne spominje iz teoloških razloga.

Ekonomska nauka želi da uzrasta, i to je ok. Ali se nama ne dopada negativno evoluirani oblik stvarnosti.