Пише: Милан Гајовић
„…Господ неће дозволити разрушење земље Руске и зато што ће се у њој једино сачувати Православље и благочашће хришћанско…Русија ће увијек бити славна и непријатељима страшна и непобједива, имајући вјеру и побожност и врата пакла неће је надвладати. Господ ће помиловати Русију и повести је путем страдања ка великој слави…“ (Свети Серафим Саровски)
„Руска идеја – то је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити…славу Русији (је донијела) православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено друштвено богатство…“ (Јеромонах Роман (Матјушин), 1954, руски пјесник, композитор и пјевач духовних пјесама; живи у пустињској испосници Ветрово коју окружује мочвара, у псковској области)
„Држава, у њеној духовној суштини (је)…родина (отаџбина), уобличена и уједињена јавним правом, или…мноштво људи повезаних заједништвом у духовној дубини, који су се јединствено сабрали на основу духовне културе и правне свијести“. (Иван Александрович Иљин, 1883-1954, руски политички и религијски филозоф)
„Русизам је обећање будућности нашој култури док вечерње сјенке постају све дуже над западним свијетом.“ (Освалд Шпенглер, 1880-1936, њемачки историчар и филозоф историје)
„Господ нас је кажњавао и кажњава Западом!“ (Свети Теофан (Феофан) Затворник Вишински, рођен као Георгиј Васиљевич Говоров, 1815-1894, руски светитељ, епископ, теолог и књижевник)
„Нас Европа не признаје за своје, зато што јој не можемо послужити као прости материјал, из кога би могла извлачити користи…“ (Николај Јаковљевич Данилевски, 1822-1885, руски етнолог, историчар, филозоф, економиста и идеолог панславизма (словенофилства))
„…То је нова вавилонска кула. То је Европа…“ (Свети Николај (Велимировић), 1880-1956)
Коментар: У Библији – Трећа књига Мојсијева – Постање, 11:4, каже се: „…хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба (као симбол земаљске моћи и славе)…“ Зато, житеље Вавилона „…Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.“ (Постање, 11:8)
Наши српско – руски Богоносни Светитељи, златноореолски Богосвјетилници, умне свјетлости надземаљске љепоте и сјаја и видјела живота, у архангелској одежди, радују се јер се руске душе Богопуне, Христоузносе и Охристовљују. Они су небески штит Русије, односно непробојни сатреперавајући енергетски „зид“ за њене непријатеље. То је и Богоодазивајућа, благодатна енергија, као дар Божји и духовно благо за руску земљу и народ, којом се отварају Небесне Двери.
Православље је водећа духовна снага Русије, а Света Русија, као Империја Божја, је свјетилник православљу и свеколиком хришћанству.
Пресвета Мајка Богородица и Господ Исус Христос се мојој супрузи Драгици најчешће јављају из руских светилишта, што је Божји знамен да су Русија и Руска православна црква главни планетарни браничи основних људских, породичних, хришћанских (православних), националних и државотворних вриједности од свеопште западне (нео)либералне сотонизације, дехуманизације, дебилизације и моралног пропадања. За западне, мегакапиталистичке владаре из сјенке, Русија је увијек била, јесте и биће глобални противник и неуклоњива препрека за остваривање глобалне превласти.
Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна, слијепа Светитељка која је и у земном животу гледала духовним очима и којој је „Господ отворио очи и показао творевину Своју“, указала је да „Русија штити свијет од глобалног уништења нуклеарним ратом који би изазвали западни владари из сјенке“.
Збигњев Бжежински (1928- 2017, пољско-амерички политиколог и геополитичар) некадашњи незванични портпарол тајне западне сатанистичке мегакапиталистичке владе и савјетник за безбједност америчког предсједника Џејмса „Џимија“ Картера (1924-2024), говорио је и писао да је њихов глобални циљ „стварање једне свјетске владе“ и да „национални концепт више није одржив“. Значи, глобални циљ Запада јесте укидање суверених држава и стварање глобалне заједнице – Мегалополиса, под контролом неформалних (прије свега, мегабанкарских) центара моћи. Бжежински и његови истомишљеници вјековима сањају о трајном слабљењу и подјели Русије
Подсјећам на његове ријечи, из књиге „Велика шаховска табла“ (1997):
„…без Украјине, Русија није империја, док је, уз себи подређену Украјину, Русија аутоматски империја.“
Међутим, побједа у рату са Западом, није могућа без капитулације украјинског нацистичког режима .
Зато цијенимо, као веома важну међуфазу, што је, дана 25.новембра 2025.године, предсједник Путин потписао документ (декрет) под називом „Стратегија националне политике Русије у раздобљу до 2036.“ Овај стратешки документ руског препорода ступа на снагу 1.јануара 2026.године.
У Стратегији је наведено да је у циљу „обнављања јединства историјских територија руске државе“ (Доњецке НР, Луганске НР, Запорошке и Херсонске области) кључно да се „усвоје додатне мјере како би се ојачао општи руски идентитет (самосвијест)“. Спровођење Стратегије треба да допринесе „очувању историјски успостављеног државног јединства и територијалног интегритета Руске Федерације, њеној унутрашњој стабилности, хармоничном развоју и просперитету народа Руске Федерације и јачању јединства вишенационалног народа РФ (руске нације) као темеља независне државе – цивилизације“, као и „јачању грађанског идентитета“ и „функционисању руског као државног језика“, код најмање од 95 одсто тамошњег становништва.
Већ дуже од двије деценије западни мегакапиталисти, пљачкаши банкама (владари из сјенке, Орвелов Велики Брат) воде агресивни, интензивни и непрекидни, тотални хибридни (мрежни, мрежноцентрични) рат против Русије и Бјелорусије, а преко Украјине и прокси (посредни) оружани рат ради „стезања омче око континенталне масе Русије“. Циљ овог рата је остваривање глобалне превласти и покушај успостављања контроле над неисцрпним природним богатствима Русије. Сјетимо се ријечи Медлин Олбрајт (1937-2022), бивше државне секретарке САД, из 2007.године:
„Природна богатства су неправедно распоређена само на Русију“?!
Циљ хибридних ратова је и продужење глобалне хегемоније Запада која подразумијева уништење индивидуалности човјека као хуманог, националног, државотворног и религиозног бића. Индустријом забаве и спорта, „производњом сагласности“ и општом дебилизацијом људи се претварају у безоблично стадо у врту Великог Брата, у коме најбоље успијевају тикве без коријена.
Подсјећам на ријечи Јозефа Гебелса (1897-1945), Хитлеровог министра пропаганде:
„Доћи ћемо до циља када будемо имали моћ да се смијемо док уништавамо, док разбијамо све што је било свето: традицију, образовање и људску емпатију.“
Зато, западна (нео)либерална „цивилизација“ под контролом владара из сјенке (наследника „барона пљачкаша“ и племића пљачкаша) и Ватикана и глобалистички униполарни свијет не могу бити образац руском народу.
Николај Сергејевич Трубецкој (1890-1938,руски лингвиста и историчар) је сматрао да процес имитирања и усвајања туђих културних вриједности и цивилизацијских тековина доводи до губитка самопоштовања, чиме се „презире своје, самобитно, национално“. Ово никако не значи одустајање од вишевјековних цивилизацијских демократских и државотворних стандарда који су издржали пробу времена.
„…Демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак издаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу…Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт…Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.“ (Александар Зиновјев, 1922-2006, руски филозоф и социлог; живио на Западу од 1978. до 1999.године).
Освалд Шпенглер, у својој књизи „Пропаст Запада“, наводи да је (западна) демократија пуко политичко оруђе новца и да продор моћи новца у друштву оличава пад из „епохе културе“ у „епоху цивилизације“, која је последња фаза једног друштвеног система. Шпенглер је пред руским народом видио велику будућност у садашњем миленијуму.
Њемачки филозоф културе и религије Валтер Шубарт (1897-1942) је, пред други свјетски рат, 1938.године, објавио књигу „Европа и душа истока“, у којој наводи:
„…Запад (је) заточеник материјалне цивилизације и проживљава вријеме дубоке кризе. Запад не може да се сам спасе и буђење из тога може доћи само са истока, из Русије…Запад је човјечанству…узео душу. Мисија Русије је да је врати…само Русија испуњава услове потребне да поврати душу (Западу)…Русија је једина земља која може избавити Европу…“
Руски умници већ два вијека постојано указују на бројна геополитичка ограничења која романско – германска западна „цивилизација“ поставља пред Русију, као „нешто туђе“, и чија је огромна величина препрека њиховом претензијама. Стога су постојани њихови покушаји да слабе Русију, поготово на њеној периферији гдје су живјели и живе бивши Руси који имају романско-германско и ватиканско покровитељство. То је у складу са пруском „стратегијом наранџине коре“: ивична подручја треба одвајати од централне Русије, као што се одваја кора наранџе. Зато је одбрана од колонијалних претензија западне цивилизације и отпор „универзалности западног система“ за Русију питање опстанка.
У процесу разбијања руске нације и Русије, на њеним западним границама, главну улогу су имали вјерски (ватикански прозелитизам) и антируски геополитички фактори (прије свега, Пољска – „хијена Европе“ (израз Винстона Черчила)), који су изазивали и користили вјерску мржњу поунијаћеног бившег руског становништва на западном ободу царске Русије према Русима и Русији и изазвали њихову дуговремену окупациону одвојеност од Руске Империје. Значи, кључну улогу у том процесу имале су политичко манипулативне методе колонијалних господара и лажних украјинских елита, неутемељена пропаганда и прекрајање историје.
Антируски карактер има и хришћански ционизам (диспензационализам, од лат. dispensatio – распоређивање (Божје милости на евангелистичке протестанте), који је идеолошка основа америчко – израелске алијансе. То је религијски правац и геополитичка симбиоза англосаксонског, евангелистичког протестантизма и ционизма, односно увјерења у месијанску улогу САД и идеје водиље Старог завјета о Јеврејима као „изабраном народу“ („Велики Израел“). Американци, односно англосаксонци и Јевреји, тобоже, имају месијанску улогу да „спашавају“ свијет побједом (још у Библији најављеној) армагедонској бици (на планини Мегидо и њеној околини, у данашњем сјеверном Израелу) над „силама зла“, у које, по њиховом тумачењу, спада и Русија?!
Наиме, према овом есхатолошком „учењу“, у последњој, одсудној армагедонској бици, „силе добра“ (англосаксонци и Јевреји) ће побиједити библијског Гога (симбол таме), кога представља Русија и њени савезници?! Послије побједе, англосаксонци би били „узнесени“ на Небо, а „синови Израела“ би се преобратили у протестантизам и отпочело би „хиљадугодишње Христово царство на Земљи“?!
У периоду од 1907.до 1913.године, након полувјековног брзог и свеобухватног раста, стопа раста индустријске производње у царској Русији је била већа него у САД, В. Британији и Њемачкој. Државни буџет је био уравнотежен, а валута стабилна са златним резервама. Француски пјесник Пол Валери (1871-1945) је у то вријеме говорио:
„Три су чуда свјетске историје: античка Грчка, италијанска ренесанса и Руска Империја“
Године 1914. Русија је имала 181.537.800 становника (треће мјесто у свијету, послије Кине и Индије), на територији од 21.799.825 квадратних километара. Поређења ради, Русија сада има око 148 милиона становника, на територији од око 17,1 милион километара квадратних?!
Ово су „тековине“ Октобарске револуције, односно бољшевичког револуционарног преврата са погубним последицама по руску земљу и руски народ. Јер, како је говорио архимандрит Рафаел Карелин (1931, грузијски духовник и теолошки писац), „…Револуционарна слобода обично се претвара у деспотизам…слобода (је) да се буде у хармонији с Богом.“
У овом „колективном историјским експерименту“, грађанском братоубилачком рату, присилној колективизацији, принудним расељавањима становништва и стаљинистичкм чисткама до Другог свјетског рата је страдало, према минималним процјенама, око 31 милион људи. Само у руском грађанском рату страдало је око шест милиона људи. Заједно са жртвама у Другом свјетском рату (око 27 милиона људи), укупне жртве су око 60 милиона људи, углавном Руса.
Јавност све више сазнаје да су „успјешности“ Октобарске (бољшевичке) револуције пресудно допринијела и тајна западна (масонска) друштва и велики новац западних мегакапиталиста. Дјецу револуције доносе (јудео-англосаксонске) масонске роде! А масонско средиште је у Лондону. Јудео – хазарски Ротшилди су главни финансијери и Наполеоновог похода на Русију, као и извођача Октобарске револуције.
Вође преврата Владимир Иљич Уљанов (Лењин) и Лејба Давидович Бронштајн (Лав Троцки), као и бројни други “револуционари“, били су њихови плаћеници. Лењин је, чак, почетком априла 1917.године, из Цириха стигао у Петроград „возом пуним злата и новца…прошавши Њемачку и Шведску без задржавања на граници и царини…“
Већина чланова привремене Владе, након тзв. Фебруарске револуције (1917), укључујући и премијера Керенског су били масони.
„Један од највећих митова савремене историје јесте да је бољшевичка револуција у Русији била народни устанак потлачених маса против омражене владајуће класе руских царева. Како видимо, међутим, планирање, руководство, посебно финансирање долазило је у потпуности изван Русије, углавном од њемачких, британских и америчких банкара. Штавише, видјећемо да је Ротшилдова формула одиграла велику улогу у обликовању ових догађаја…Бољшевичку револуцију су заправо финансирали богати банкари из Лондона и Њујорка. Лењин и Троцки су били у најближим односима са овим имућним банкарима – и прије и послије револуције…“ (Џорџ Едвард Грифин (George Edward Griffin, амерички редитељ, публициста и антиглобалиста; Србин инфо, 29.октобар 2022.)
„Ратове треба усмјеравати тако да се народи на обје стране што више задужују код нас…(Мајер Амшел Ротшилд, 1774.године, на скупу 12 најбогатијих људи Прусије, у Франкфурту)
Наравно, Октобарској револуцији су допринијели и домаћи фактори. Свети Јован Кронштатски је, још 1904.године, упозоравао:
„Русијо, ако отпаднеш од вјере,…нећеш више бити Русија, или Света Русија. И ако не буде покајања у руском народу,…Бог ће узети побожног цара и послаће бич у лику невјерних, сурових, самопроглашених владара, који ће натопити цијелу земљу сузама и крвљу.“
И Николај Виторф, у књизи „Император Николај II“, тврди да је Русија срушена „издајом елита, интелигенције, штампе и врха војске.“
У ноћи између 3. и 4.јула (по старом календару) 1918.године, бољшевици су, у ритуалном сатанистичком пиру, масакрирали цара Николаја II,његову супругу, четворо дјеце, дворског љекара, кувара, собарицу, послужитеља, па чак и пса царске породице?!
Најстарија царева кћи Олга пренијела је његову последњу поруку:
„Отац моли да поручим свима, који су му остали вјерни, и онима на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни за себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свијету присутно, бити још силније, а да зло не може бити побијеђено злом, него само љубављу.“
И наведено ритуално, езотеричко убиство руског цара („свештеног лица, центра унутрашњег континента Русије“ – Александар Дугин) и његове породице доказује да је Октобарска револуција била „свештени (антихристов) рат“ Запада (свјетске масонерије) против Свете Русије.
Езотеризам (грч. езотхео – унутрашњи) је назив за црномагијска, сатанистичка тајна учења и знања, као средстава успостављања новог свјетског поретка ритуалним уклањањем водећих државника и јавних личности, те манипулацијом свијешћу, емоцијама и вољом појединаца и људских колективитета.
Побједа у Великом отаџбинском рату је остварена захваљујући херојству и патриотизму, прије свега, руског народа, а не зато што се ратовало под црвеном петокраком и другим комунистичким симболима. Иначе, комунистичка петокрака је изведеница из сатанистичког пентаграма! Зато је руско државно руководство дужно да уклони све трагове (реалног) социјализма и комунизма и њихове симболе.
Совјетски колорит је дјело руске наиве и неутемељеног вјеровања да ће Совјетски савез трајати вјечно. И то је разлог што су унутрашње границе у Совјетском Савезу исцртане на штету Русије и рускога народа.
На срећу, остварило се пророчанство Шарла де Гола (1890-1970,француски генерал и предсједник):
„…Совјетски Савез (је) привремен. Русија ће се обновити.“
Још једном подсјећам да су Свети Сергије Радоњешки и Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна, слава Им и хвала, указали мојој супрузи Драгици да су Октобарска револуција и комунизам, уз скоро двоиповјековну монголску окупацију Русије од 13. до 15.вијека, највеће несреће које су задесиле руску државу и руски народ.
Међутим, и у вријеме монголске окупације, руски народ је сачувао духовно и социокултурно јединство, а послије ослобођења обновио је и државно јединство. За разлику од тога, у вријеме совјетског комунистичког периода на удару је био руски народ, руски језик и ћирилично писмо, а Руска православна црква, као духовни стожер рускога народа, и њено свештенство и светилишта претрпјели су велика страдања.
Свети су указали и да би Лењинове посмртне остатке требало измјестити из маузолеја на Црвеном тргу у Москви, и сахранити их на градском гробљу, јер и дан данас исијавају снажну енергију са негативним дејством, не само у московском региону, него и у цијелој Русији. Светитељи умољавају и да се, умјесто Лењиновог маузолеја, подигне величанствени православни храм, посвећен Светој Матронушки. Тим Богољубивим чином успоставила би се веза између Неба и Земље и, преко архангелског сатреперавајућег „штита“, омогућио прилив благодатне архангелске позитивне енергије по Русију и руски народ.
Умјесто петокраке у службену употребу треба увести византијски крст. Такав крст треба да буде и симбол руских оружаних снага.
Клатно које се, још од цара Петра Великог креће према западној Европи („позападњавање“ – израз Александра Зиновјева) достигло је крајњу тачку и сада се враћа православљу (прецизније, русослављу), као скупу моралних заповијести и моралних образаца које помажу усавршавању руских душа у добру и љубави и тежњи ка врлом, непорочном животу. Људски живот, као дар Божји, треба да се сатреперава са вишим духовним свијетом бестјелесних сила архангелских. Само узношењем у добру пењемо се за степеницу више ка Свевишњем.
И сам цар Петар Велики је казао: „Европа нам треба сто година, а онда јој можемо окренути леђа.“
Тумачимо, да је под тих сто година подразумијевао вријеме неопходно за преношење знања која су неопходна за техничко – технолошки развој.
Модел геополитичке оријентације Русије као „посебне цивилизацијске творевине“ треба да буде, како је то казао Петар Николајевич Савицки (1895-1968,економиста,дипломата и универзитетски професор), евроазијство са упориштем у „истинској руској традицији“. Русија је православна држава – цивилизација.
Значи, самобитност руске европско-азијске цивилизације се заснива на православљу (богослављу милосрђа), као „водећој духовној сили Русије“. То је особена цивилизација која исходи из православне традиције и словенске културе, уз поштовање и других народа и култура на територији Руске Федерације.
По Савицком, Русија – Евроазија је „Средишња област“ или „Срце свијета“. Евроазијство проистиче из физичко-географске интегралности Русије – Евроазије. Русија је посебна цивилизацијска творевина – „средишња држава“, а „средишњост“ је основа њеног историјског идентитета – није ни дио Европе, нити наставак Азије. Она је самостални свијет и духовно – историјска геополитичка реалност – „Евроазија“. То је поостварена идеја о руском простору и руској култури, као историјски посебној цивилизацији.
Учење Савицког и евриазијаца представља номос земље, односно континентални, копнени геополитички идентитет. По Карлу Шмиту (1888-1985, њемачки правник, филозоф, политички теоретичар и социолог), „номос земље“ (као и његова антитеза номос мора) јесте геополитички идентитет, односно трајна веза између простора и државе, односно између простора и права.
Враћање руској традицији као „довољно старо(м) да би вјечно било младо“ (израз Мартина Хајдегера, 1889-1976, њемачког филозофа) неопходно је и нужно. Николај Александрович Берђајев (1874-1948,руски политички и религијски филозоф) казао је:
„Конзервативизам…спаја будућност са прошлошћу…има духовну дубину, окренут је према изворима живота, сједињује се са коријенима…(То) је борба вјечности са временом, отпорност вјечности над пролазношћу. У њему живи енергија која, не само да одржава, него и преображава.“
И Александар Гељевич Дугин (1962,филозоф,социолог и писац), оснивач нове руске геополитике каже да „конзервативац не чува нити брани прошлост, већ оно трајно, непромјенљиво, оно што у суштини увијек остаје истовјетно себи самом“. И по њему, „Русија је суверена цивилизација, а не дио западне цивилизације.“
Као један од умних водича Русије, Дугин с правом наглашава значај стицања интелектуалног суверенитета Русије, „који савремена Русија нема“, као „ни разумљиви, суверени Логос“. Мислећа Русија (руска политичка и интелектуална елита), по њему, некритички је прихватала готове обрасце мишљења (готову истину) и систем вриједности, односно социокултурне и „демократске“ (нео)либералне глобалистичке правно-политичке стандарде колективног устројства и колективног и индивидуалног понашања. То подразумијева еманципацију од (нео)либералног модела.
Дугин је оснивач нове руске геополитике – „новог евроазијства“. Основ његове теорије је стварање мултиполарног свијета, зато што је либерализам постао „политичка религија“ и тоталитарна идеологија (либерални тоталитаризам). Он, с правом, сматра да глобалисти уништавају традицију у име индивидуализма:
„Глобализам је антиљудска идеологија, усмјерена против човјечанства, која тежи да човјека ослободи од сваког облика колективног идентитета – од вјере, културе, народа, па чак и од пола, а сјутра и од припадности људском роду…“
По Дугину, атлантска геополитика Евроазију сматра објектом и тежи да је стави под своју контролу у циљу очувања свјетске доминације Запада. Његова геополитика мултиполарног свијета тежи да Евроазију учврсти као самостални, слободни и независни субјекат.
Процес ослобађања Русије од културолошке доминације Запада („национализација самих себе“ – Дмитриј Генадијевич Јевстафјев, 1966,руски политиколог), подразумијева „деколонизацију руских друштвених наука“, односно превазилажење стања „епистемолошке окупације“ од стране Запада „стицање(м) суверенитета над образовањем и науком“ (Наталија Aлексејевна Нарочницка, 1948, руска историчарка и политиколог). Неопходно је државно и национално (прије свега, идејно и духовно) „…ослобађање од одушевљења, подржавања, додворавања и зависности од странаца.“ Русија не смије имати „ништавну историјску улогу имитатора Европе“ (Николај Јаковљевич Данилевски).То, за Русију и Русе, значи мислити својом главом, поштовати своју историју и свој национални код.
Историја на Западу више није оно што се догодило, већ оно што „првосвештеници“ глобализма манипулацијом чињеницама наметну. „Европска историјска свијест“ ствара се „друштвеним инжењерингом“, односно кривотворењем, уопштавањем и стандардизацијом националних историја ради промовисања тзв. „заједничких европских вриједности“ и стварања „транснационалних Европљана“.
И Херберт Џорџ Велс (1866-1946, енглески новинар, социолог, историчар и књижевник), на примјер, указивао је на потребу уништавања старе историје која „кочи тријумф мира у свијету“, а „будућност свијета се налази у јединственом управљању, “ (свјетској влади), због чега је неопходна универзална историја са једним уџбеником из кога би се „усавршавали“ историчари широм свијета.
Таква „интерпретативна историја“, која подразумијева и изједначавање нацизма и комунизма и ревизију резултата Другог свјетског рата, јесте средство геополитике Запада које је, између осталог, довело до распада СССР-а и Источног блока, али и до покушаја „неолибералног слома“ Русије.
На Божјој стази, односно оригиналном цивилизацијском путу повратка Русије и руског народа себи, изузетно је значајно што је, 8. маја 2024.године, предсједник Путин потписао „Указ о утврђивању основа државне политике Руске Федерације у области историјског просвјећивања“, у коме се, између осталог, наводи:
„…Самосвијест руског друштва заснива се на традиционалним духовним, моралним, културним и историјским вриједностима…чије су очување и заштита предуслов за складан развој земље и њеног мултинационалног народа, саставни дио суверенитета Руске Федерације.“
Указом се утемељује државна политика и свеопшта друштвена активност образовних, научних и информативних институција (ради супротстављања „изокренутој историји“ Запада) у области историјског образовања и очувања историјског памћења државотворног руског народа. Циљеви су „супротстављање покушајима фалсификовања историје у Русији и иностранству““, „побољшање историјске писмености“ и „промовисање улоге породице у историјском образовању дјеце и младих“.
Русија, као Империја Божја, јесте спас и за српске земље (Србију, Црну Гору и Републику Српску) и васколики српски народ. Без њеног покровитељства и заштите, српском народу нема спаса, а српске земље не могу опстати.
Нека су вјечни Русија и руски народ и нека их Бог чува!
С вјером у Бога, српско -руске Светитеље и Свету Русију!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…nama ima spasa samo u bratskom suživotu yu prostora..