Звездина титула светског шампиона не сме да падне у заборав, као ни Владица Поповић

О тренерској и играчкој величини Владимира Владице Поповића, кога ће данас породица и његова Црвена звезда испратити на вечни починак, све говоре трофеји. Као фудбалер освојио је пет титула и три купа, о утакмици за светског шампиона у Токију као шеф струке вољеног клуба све се зна, али посебан печат дали су успеси на клупама колумбијских суперлигаша. Ретко ћете наћи такав пример – са три различите екипе (Индепендијенте Санта Фе, Атлетико Насионал, Депортиво Кали) постајао је шампион!

А, какав је Владица био човек можда и најбоље говори да га је за здравље из далеке Колумбије повремено питао у телефонским разговорима једна од омиљених светских фудбалских личности – због фризуре и мајсторства с лоптом. Карлос Валдерама поштовао је некадашњег учитеља у Депортиво Калију, позивима ка Београду показивао је колико су му значиле играчке и животне лекције од Поповића.

О Валдерминим гестовима пажње Владица Поповић је говорио у испоставило се свом последњем интервјуу 2017. године Татјани Шајковић за Звездину емисију „Легенде Маракане“.

– Свака земља у којој сам радио имала је посебну драж за мене, негде сам био и по четири-пет пута. Имао сам изузетно добар контакт са тренерима и играчима. Ето и Валдерама, велики ас, јави се и пита како сам. Пошаље честиту кад је неки повод. Јужноамерички дани су ми остали у лепој успомени. Није било лако научити језик и снаћи се, али пошло ми је за руком – говорио је Владица Поповић.

Гајио се некадашњи Звездин капитен и тренер одликаш пријатељство и са легендарним Бразилцем Пелеом.

– Велики, светски ас. Играли смо једном један против другог, остао ми је у дивној успомени по скромности и понашању. После утакмице смо разговарали.

У Црвену звезду је стигао као дечак, имао је свега 15 година. Тамо га је дочекао Рајко Митић, друговали су до смрти прве Звездине звезде.

– Дошао сам 1950. године у Црвену звезду као младић. Почео сам у пионирима, срећа ме је послужила, ишло је све редом. Од малена сам волео клуб, а кад сам дошао све ми се допало. Имао сам велику подршку Рајка Митића и других, са њим са до последњег дана његовог живота био пријатељ. Посећивао сам га, могао си да научиш и у старим данима. Прескроман човек. Као најмлађи имао сам подршку у тиму, пробијао се и видео шансу да дођем и до репрезентације.

Жеља није остала неостварена, оставио је траг и у државном тиму.

– Од 1956. до 1965 био сам у репрезентацији. Велика је то част, учествовао сам на два Светска првенства и Олимпијским играма. Дивне успомене.

Још као играч припремао се да постане тренер, завршио школе у Немачкој где је био интернационалац у Штутгарту.

– Лепше је играти него бити тренер, али сам се припремао. Желео сам да будем тренер Звезде и успео сам. Одрадио сам посао на коректан начин, био захвалан управи на челу са Џајом и Цвелетом. Звезда је имала одличан тим, сачувала га је у тешком времену. Наша титула светског шампиона не сме да падне у заборав – говорио је Владица Поповић.

И неће. Као ни Владица Поповић. Играч. Тренер. Човек.

Спортски журнал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: