• Друштво

Знате ли колико је Срба било у ЦГ док смо пјевали ‘Опрости нам Дубровниче?‘ Мило је кривац!‘

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Старији ће се сјетити Славка Перовића, предсједника Либералног савеза Црне Горе, који је упориште имао на Цетињу, у самом срцу црногорске државности. Градићу међу гудурама, тридесетак километара од мора, што вјековима слободу дише пуним плућима, пише Слободна Далмација.

Види се то на сваком кораку. Трагови славне, велике прошлости свуда су око вас. Резиденције некадашњих велепосланстава још одишу шармом, ексклузивношћу, а рестаураторска рука удахнула им је нови живот. Цетиње је споменик само по себи: времену кад је мала балканска држава, која се јуначком борбом ослободила турског зулума, па на Берлинском конгресу доживјела признање.

Након распада Југославије, мањи дио Црногораца видио је пут у наставку државности, укинуте 1918. фамозном Подгоричком скупштином, око које се Срби и Црногорци никад неће сложити. Према првима она је била легитимна и као таква израз воље већине грађана о присједињењу Србији, а други као почетак срамне окупације због које су, најбољи међу Црногорцима, у Божићном устанку (1918 – 1929) положили животе.

„Деведесетих, кад се Југославија распала, почела је та идеја од Вешовића у Сарајеву. Вуксановић, Вукмановић, Славко Перовић…, и та екипа. Они су обновитељи црногорске државе, и ево докле смо догурали“, поносан је Драган Пејаковић, до гроба вјеран Перовићев либерал, али истовремено забринут за судбину државе коју не „зарезује“ готово пола њених становника.

На зеленом и зеленашком Цетињу, Славко Перовић, чија је странка уживала осам посто потпоре зазивао је ратних деведесетих самосталност његове домовине и жестоко се противио агресији на Хрватску. „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче“, пјесма је коју је управо он повео, па се нашао под незапамћеним ударом режима Слободана Милошевића, Момира Булатовића, али и самог Мила Ђукановића, који ће десетљеће касније из интереса окренути капут. А то му се, Милу, не заборавља.

„Кад је Ђукановић с Амфилохијем палио бадњак пред манастиром, снајпери су били уперени на мене и моје друштво у том периоду“, присјећа се Зоран Аџић.

„И сад ћу ти рећ. По задњем попису из деведесет и прве било је девет посто Срба у Црну Гору, а Мило Ђукановић је својим понашањем, својим лоповлуком кроз тридесет година, направио да у Црну Гору има и тридесет посто Срба. Мило Ђукановић и Амфилохије с двије руке“, не опрашта Зоран, у земљи чојства и јунаштва, конвертитство. Издају. Кукавичлук.

Исто мисли и Драган Пејаковић.

„Ја сам био за Либерални савез. И ја сам овђе пјева „Са Ловћена вила кличе…“, и све до деведедесет и осме су ми говорили да сам издајник док се Мило није окренуо. А знаш зашто је он и његови у неђељу овђе доша? За интерес четрдесет посто, а за срце оно остало. Да сад кад му треба, на Цетињу спасе своју гузицу“, вели, тужан због грде судбине Славка Перовића, првака ЛСЦГ-а који је угасио странку само годину дана прије референдума о самосталној Црној Гори. Као и толико пута до сада, револуција је појела своје дјецу. Перовић је прво отишао у Праг, а онда се вратио на Цетиње. И оболио. Јако.

„А како неће, јадан не био, што су му све радили. Знаш да су га и тровали? И да се разумијемо, и Мило му је свашта радио. И зато није овом овђе народу лако јер бира између једне власти која се својом деценијском владавином дубоко компромитовала а за независну је Црну Гору, и ове нове која њоме влада, а не може да је смисли. Органски је мрзи. И отворено је окупаторска, да не кажем четничка. ДПС (Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића оп.а) нагрђен, а ови на власти још сто пута гори. Ајде, реци, има ли ђе оваква избора?“, шири руке Драган.

Зато се сви плаше што ће показати нови попис становништва. Наши суговорници плаше се манипулирација у режији Кривокапићеве Владе. Објашњавају нам да се национална структура Црне Горе перфидно мијења. Колебљивцима се нуде којекакве привилегије: здравствено осигурање, бесплатно студирање у Београду, послови и државна служба.

„Херцег Нови се пуни из Требиња и Љубиња, а ови из Гацка иду за Никшић. И тамо пуштају четничке пјесме! Бога ми мога, зна се гдје је четничка кафана, а ђе црногорска, а то никада није било. Све је то „увоз“ из Требиња и Билеће – пуца од бијеса Пејаковић, па поручује „али, Сплићо, неће то тако довијека да буде. Неће – и готово!“, пише Слободна Далмација.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: