Знаменити шведски природњак Карл Лине

Пише: Војислав Гледић

На  данашњи дан,   23. маја 1707. г. рођен је  у Росхулту,  провинцији Смоланд у јужној Шведској, знаменити  природњак Карл Лине, творац прве велике и цјеловите систематике живих бића.  Његов отац Нилс Ингемарсон Лине био је лутерански свештеник,  али и страствени баштован. Захваљујући томе, дјечак  је уз свога оца  од најраније младости развио и показивао љубав  према биљкама памтећи њихова имена. Често је  боравио у својој башти, али и одлазио у околна подручја, при чему је посматрао и гајио биље  и уживао посматрајући  како  се оно развија од клијања па до цвјетања. Жеља љегових родитеља, посебно оца, била  је да млади  Карл настави породичну традицију и постане свештеник. 

Међутим, њихов наследник је изневјерио родитељска  очекивања  и свој живот посветио другим циљевима.   Умјесто да се посвети   студијама теологије, њихов син као двадесетогодишњак (1717. г.)   уписао је Универзитет у Лунду и почео да студира медицину.  На такву његову одлуку је, несумњиво, утицала чињеница да је у то вријеме медицина била много повезана са ботаником што је за њега било од пресудног  значаја када је било у питању бирање будуће професије. (Подсјећамо овдје на чињеницу да се слично десило и са знаменитим српским научником Јосифом Панчићем.)

Карл  није наставио започете студије у наведеном универзитетском центру,  већ је прешао, непуну   годину дана касније,  на Универзитет у Упсали. У то вријемеје овај шведски универзитет био је најпрестижнија и најпознатија високообразовна установа у тој земљи.  Младог Линеа су много више интересовале биљке и уопште ботаника него  медицинско знање и  вјештине које су се изучавале на факултету. Оно што је било за тадашњег студента најважније представљала је чињеница  да се страствено  бавио биљним врстама и њиховим проучавањем.  С друге стране,  медицинске установе на том универзитету су биле занемарене и запуштене, посебно  када су биле у питању области које су младог студента посебно интересовале. Највећи дио  времена у Упсали  Лине је проводио  бавећи се  питањима која нису имала примарни додир  са медицином и лијечењем пацијената.  

Треба посебно нагласити да је  у то вријеме  ботаничка обука и образовање  било саставни дио програма медицинских студија, а још више каснијег љекарског практичног рада, јер је сваки љекар морао бити способан да припреми и пропише љекове добијене из различитих за ту сврху погодних  биљака.  Како су на тај начин лијечили  своје пацијенте, они  су, разумљиво, морали бити изврсни фармаколози.  Љекари су, наиме, били истовремено и апотекари  који су самостално, својеручно правили одговарајуће медикаменте. Упркос томе што је у то студентско вријеме  био у тешким финансијским приликама, Лине је упорно наставио својим од ране мадости зацртаним путем и продужио, изразитом  упорношћу, да све тешкоће превазилази  и настави  своја истраживања. Тако је коначно, након огромног залагања, успио да 1732. године организује ботаничку и етнографску експедицију у Лапонију. По повратку је написао дјело Flora Laponica, у којем описује своје путовање и открића (рад је објављен тек 1737. године).  Двије године  послије прве експедиције,  дакле  1734. г., организовао је још једну успјешну истраживачку експедицију  која је обављена у унутрашњости државе, по централним областима  Шведске.

 Послије завршетка своје друге експедиције,  Лине је 1735. године  напустио Шведску и отпутовао   у Холандију (гдје је остао до 1738), како би што прије окончао своје студије медицине. Успио је,  у доста кратком временском периоду,  да оствари своју намјеру  да  стекне  медицинску диплому на Универзитету у Хардервајку.  Али се тиме није завршило његово универзитеско образовање и усвршавање. Наиме, он се затим   уписао на Универзитет у Лајдену ради додатних студија.  Цијело то вријеме, и током боравка у Холандији, наставио је свој систематски  рад на проучавау биљног свијета. Исте године, за вријеме тог  стручног формалног усавршавања, објавио је прво издање плодова рада својих дуготрајних проучавања  и   класификације живих бића, које је претходних година веома помно и брижљиво обављао. Тако је коначно угледало свијетло дана прво издање његовог  рада „Систем природе“ (Systema Naturаæ)  објављеног 1735. г. у Холандији.

Током свих тих  претходних година његовог напорног и брижљивог рада у оквиру многобројних и разноврсних проучавања,  сусријетао се са многим истакнутим истраживачима из облати којима се и сам  бавио. Упоредо са том активношћу, он се редовно и континуирано  дописивао  са истакнутим  европским ботаничарима, при чему је  са њима размјењивао знање и искуство на пољу разврставања биљних врста. Таквом својом дјелатношћу, несмањеним интензитетом,  наставио је да развија и усавршава  своју шему класификације. Иначе, у то вријеме је било уобичајено да се научници непосредно консултују из области биолошких наука, као  и да се дописују и тако усавршавају и упоређују своја истраживања.

Лине вратио у Шведску   и у   Фалуну   се вјерио 28. јуна 1738.  са својом дугогодишњом симпатијом Саром Елизабет Мореа.   Три мјесеца након његове вјеридбе,  преселио се у Стокхолм да  би нашао посао љекара, чиме би обезбиједио  потребне  предуслове за формирање  породице. Настојао је, дакле,   да упражњава   дјелатност из своје уже формалне струке  – из  медицине. Тада је своју дјелатност    усмјерио на  ускостручна  проучавања   лијечења    сифилиса, тешке заразне полне болести која је  била доста раширена и остављала тешке последице.  Убрзо је постао  познати љекар што му је омогућило да стекне друштвено угледне и утицајне пацијенте,  што је било веома корисно и за његов научни рад.  Треба посебно нагласити да му се управо   тада  посрећило јер је стекао  покровитеља, упознао се са грофом Карлом Густавом Тесином, који му је помогао да добије посао као љекар у Министарству ратне морнарице. Интересантно је напоменути чињеницу да је држао предавања у Стокхолму, још прије него што му је 1741. године у Упсали додијељена професорска титула.

Када је добио  сталан љекарски посао,   чиме  му се, разумљиво,  финансијско стање умногоме  побољшало, одлучио је коначно да оформи породицу.  Тада се  оженио са  својом животном изабраницом, вјереницом Саром Елизабет. Њихово вјенчање је звнично  обављено  26. јуна 1739. године, да би  седам мјесеци послије тог свечаног чина  Сара родила свог првог сина Карла. Двије године након тога је брачни пар Лине  добио   кћерку која  је добила име  Елизабет Кристина. Већ  наредне године Сара је родила другу кћерку Сару Магдалену, која је, нажалост,  умрла као беба након  само 15 дана живота. Сара и Лине су  касније умногоме проширили породицу, добили су још четворо дјеце, и то редом:  Ловису, Сару Кристину, Јоханеса и Софију.

У то вријеме се био веома  активно  ангажовао како би се  у Стокхолму образовало научно друштво , односно установа  највишег ранга.  Много је, наиме,  Лине  помогао око  оснивања  Шведске краљевске академије наука, због чега  је постао и њен први предсједник. И поред великих заслуга, треба посебно нагласити да је на чело те највише научне установе дошао  на заиста  демократски начин – изабран је помоћу жреба.

Лине је био веома упорaн, страствен  и минуциозaн дјелатник. Тако је у Упсали  обновио и оплеменио универзитетску ботаничку башту,  при чему је  систематски рзврстао  биљке према сопственом  систему класификације. Потом је наставио са својим теренским  испитивањима што је од круцијалног значаја за ботаничка истраживања. Предузео је наиме,   још три експедиције у различитим дјеловима Шведске јер је увидио колико има непроученог биљног блага којег треба истражити. Само на лицу мјеста, у природној средини, у оквиру географског и биолошког окружења, могу се обављати одговарајућа поуздана проучавања.   Такав његов приступ умногоме  је инспирисао и подстакао многе генерације студената да и сами предузимају слична истраживања.

Захваљујући свом раду и угледу,  године 1750.  Лине је  постао ректор Универзитета у Упсали,  чиме уједно  почиње период у којем су  природне науке  постале поштоване и у друштву добиле много значајнију улогу и значај.   Треба нагласити да   његов најважнији допринос, за вријеме проведено у Упсали представља, поред ботаничких истраживања,  неуморни  наставнички  рад  који је стално обављао подучавајући  студенте.  Касније су  многи од његових ученика постали свјетски познати ботаничари  који су своја истраживања обављали по многим крајевима у  иностранству.  Путовали су у разне области  по Земљиној кугли, како би прикупљали ботаничке узорке чиме су непрекидно богатили и проширивали постојећа научна достигнућа. О томе најрјечитије говори податак да је   укупно деветнаест његових студената  проучавало флору  и фауну  као чланови  различитих научних  експедиција.

Линеова предавања била су веома лијепа, сликовита, популарна и јако  посјећена, а он их је често  одржавао у ботаничкој башти, дкле користећи  непосредну,  очигледну наставу.  Својски се трудио да своје студенте  научи да мисле својом главом, да самостално изводе закључке,  и да не вјерују  никоме на ријеч,  да не подлијежу мишљењу никаких ауторитета,  нито да се ослањају на прочитану стручну и научну литературу. Стално је истицао потребу на  обављање непосредних, директних  проучавања  како би се ширила и продубљавала  све новија и детаљнија испитивања. Колико је  био  објективан и принципијелан показује и чињеница да је студентима стално наглашавао да ни њему као професору не смију безусловно   вјеровати.  Од његових непосредних предавања, једино су популарније биле ботаничке екскурзије одржаване сваке суботе током љета, на којима  су Лине и његови студенти истраживали флору и фауну у непосредној околини града.

Занимљиво је напоменути да је Лине  своје најбоље студенте називао ,,апостолима“ што најбоље показује његов покровитељски однос према младим људима који су планирали да свој живот посвете биологији и  сродним областима. Овдје је корисно приказати  један исјечак из истраживачког рада његовог најпознатијијег  ученика Данијела Соландера  (1733-1782).  Он је сачињавао дио посаде на броду као  природњак на великом  путовању око свијета. Искористио је, наиме, јединствену  прилику да уз  капетана Џејмса Кука (1728-1779)  обиђе Земљину куглу, па је том приликом   донио  у Европу  прве колекције биљака из Аустралије и Јужног Пацифика. Занимњиво је  изнијети неколико података са те изузетно значајне  експедиције.  Кук је са посадом отпловио 1768. г.   из Енглеске како би се посматрао пролаз Венере испред Сунца.Тада је својим бродом  Ендевором   пловио дуж новооткривених обалала јужне Змљине хемисфере, при чему је све картографисао и давао имена мјестима крај којих је пролазио. Када је   прошао  поред дугачког али ниског приобалног подручја, и када је стигли до једног затона,  укотвиио  се на ниском рту са пјешчаним динама. У бродском дневнику уписано је да се то десило у четвртак 19. априла, 1770.  Тада Кук, међутим, није извршио потребно датумско помјерање,  иако  је прије тога прешао 180. меридијан географске дужине, па је стварни дан по календару био петак, 20. април.

Сматра се да је земља коју је Кук заједно са својом посадом  угледало било  мјесто које лежи на отприлике пола пута између данашњих градова Орбоста и Малакуте на југоисточној обали државе Викторија у Аустралији.  На то мјесто је Кук са посадом први пут крочио ногом 29. априла, заправо на  нови до тада непознати континент Аустралију. на мјесто које се данас зове Курнел. Кук је прво назвао залив Stingaree Bay (залив ража) јер их је ту било много; назив је касније промијењен у Botanist Bay и коначно у Botany Bay по јединственим врстама које су тада откривене, при чему велику заслугу  има управо  ботаничар  Данијел Соландер.

Овдје је потребно укратко укзати и на претходни развој на који се надовезао Лине и дао огроман допринос од круцијалног значаја. На  усавршавање  биологије и других наука, као и читавог материјалног и духовног живота, снажно је утицао брзи и свестрани развој градских насеља у западној и средњој Европи на крају средњег вијека и почетком новог  доба. Многобројна нова открића и све усавршенија средства за рад и производњу непосредно   делују па  се из коријена  мијењају стари изоловани феудални односи. Почиње све већи и бржи  развој производње не само са сопствене потребе него и за размјену и  за  стално   снадбијевање великог броја   становника. Стога се истовремено и убрзано развија и шири трговина, али и свеукупна економска и друштвена стварност. Многобројна поморска путовања и открића указују на  постојање потпуно другачијијих  и дотада непознатих  земаља и острва. У њима се налазе многобројне  животне врсте  којих нема у Европи. Тако се шире не само географски хоризонти, него и научна сазнања (астрономија, на примјер, открива постојање другачијих до тада непознатих сазвјежђа на јужној  Земљиној хемисфери). Сакупља се све богатији материјал о разним врстама животиња и биљака, о њиховим варијететима, што научнике подстиче  да се студиозније и детаљније позабаве обрадом и сортирањем нагомиланог и у појединим случајевим разбацаног и недовољно повезаног материјала.

Велики шведски природњак Карл  фон  Лине припада пионирима новог доба у којем  научна истраживања и  достигнућа почињу да заузимају све  значајније мјесто у друштву. Овај великан је творац прве велике и цјеловите систематике живих бића, која приказује њихову разноврсност али и степенасту узастопност,  слојевитост и  повезаност. Творац је тз. биномне терминологије која се показала од огромног значаја за  бољу  класификацију,  али истовремено и за лакше и једноставније сналажење у огромном  сакупљеном материјалу. У свом знаменитом дјелу Систем природе је обрадио огроман материјал, посебно из ботанике, при чему је показао предност и корист коришћења биномне  терминологије. Овај знаменити научник је заправо   творац  савремене таксономије (биолошке дисциплина која се бави теоријским и практичним дефинисањем и класификовањем живих бића).

Главни Линеов допринос науци је, дакле,  успостављање универзално прихваћених конвенција за именовање организама, јер његова таксономија представља полазиште савремене двочлане номенклатуре. Током 18. вијека шире се знања из природних наука, када је Лине развио оно што је постало познато као Линеовска таксономија;. Његов систем научне класификације се касније умногоме обогатио, проширио и употпунио, тако да се данас  широко користи у свим биолошким наукама.

Линеов систем класификовања природе представља логичку степенасту подјелу на основу сличности (али и разлика) огромног броја животних представника на Земљи. Направио је  хијерархијску подјелу најприје  на три царства. Потом су царства  била подијељена у класе, а оне у редове, а одатле произилазе родови, који су били подијељени у врсте.  Испод најнижег степена или ранга врсте понекад је препознавао још ниже   токсоне, дакле   неименованог ранга или класификационог оквира. Они су у међувремену добили стандардизована научна имена,  као што су сорта у ботаници или  раса у зоологији. Модерна таксономија укључује и ранг породица (која представља групу између  реда и рода). Иначе, код Линеам се овај ниво називао природни ред (лат.  Ordines naturales) који је касније био замијењен именом породица.  Треба овдје нагласити  да су данас  попуњени  сви посебни детаљнији међустепени   који се јављају између  царства и класе, а који нису биле присутни у Линеовом оригиналном систему.

Линеове групе су засноване на добром уочавању  заједничких  природних (физичких) особина или карактеристика, али узимајући у обзир и њихове одговарајуће разлике.  Овдје се не можемо детаљније бавити многим,  иначе веома значајним појединостима из Линеовог рада у тој области. Стога се довољно ограничити да се каже како су од  његових већих група, и даље  у употреби посебно  оне за животиње, а њихово груписање само је небитно  промијенило ранију концепцијјску шему. То је, међутим, урађено искључиво   у оквиру  принципијелних поставки  на којима је извршена подјела и одговрајуће сортирање у мање и веће сродне цјелине.  

Лине је, што треба посебно подвући,  заслужан за успостављање идеје о хијерархијској структури класификације која се заснива на уоченим карактеристикама и поштовању природних односа. Ускоро се показало, након великог Линеовог научног подухвата, да  његов рад представљао основу и за постављање  касније теорије о еволуцији живог свијета чију револуционарну завршницу  је начинио славни енглески научник Чарлс Дарвин (1809-1882)  у свом дјелу Постанак врста чије се  прво издање појавило 1859. године.

Треба посебно нагласити да је и  питање човјековог поријекла било отворено у Линеовим дјелима. Помогао је будућа истраживања у области природних наука о човјеку, описујући људе н исти начин као што је урадио са  било којом  другом ом  или ом, дакле стављајући га у одговарајућу биолошку групу преме својим природним карактеристикама. Тако, на примјер,  почињући прво издање Systema Naturae, Лине је класификовао људе међу примате (како су касније названи). Током боравка у Хартекампу, имао је прилику да проучи  неколико мајмуна, при чему је уочио низ сличности између тих животиња  и човјека. Добро је запазио да у основи имају исту анатомију, а изузев говора, није нашао друге суштинске разлике.

Након јавно изнесених критика, које су у основи  имале ненаучне разлоге,   Лине је сматрао да је потребно да се јасније и прецизније одреди. Зато је у свом  10. издању Systema Naturae  1758. (када је  класификација  обухватила 4.400 врста животиња и 7.700 врста биљака) увео и представио нове термине, укључујући и Mammalia и Primati, од којих се ови задњи  могу замијенити са Anthropomorpha,  при чему је  људима  дао пуно биномијално име Homo sapiens. Нова класификација изазвала  је мање критика, али су поједини  природњаци   и даље  вјеровали да је Лине деградирао људе са њиховог  узвишеног мјеста у природи. Лине је, међутим, заступао  чврсто,  несумњиво  увјерење  да човјек биолошки припада животињском царству па је тиме  морао  бити његов саставни, органски повезни дио.

Проглашен је витезом 1755. године, добивши име Карл фон Лине. Посљедње године живота су славном  шведског научника  биле веома тегобне, испуњене многобројним здравственим проблемима и недаћама. Дугогодишњи напорни и исцрпљујући рад је оставио тешке последице. Научник је  1763. године услед нарушен здравља  био, по сопственој  молби,  разријешен свих дужности у Шведској краљевској академији наука. Међутим, и поред тегоба,   наставио је да у тој научној установи активно дјелује   још пуних  десет година послије формалног престанка научне  сарадње.  Потом је поднио  оставку на мјесто ректора Универзитета у Упсали у децембру 1772. године, исто  тако  услед његовог већ умногоме   нарушеног здравственог стања.

Линеове муке и тегобе, на здравственом пољу, трајале су више године и имале драматичан ток и начин испољавања. Од године 1764.  његова већ хронична болест постаје све болнија,  да би потом  од  1773.  добио ишијас. Следеће (1774)  године доживео је први  мождани удар који је оставио  тешке последице јер га  је дјелимично парализовао. Здравствени проблеми  су настављене тако да је претрпио и преживио и  други мождани удар 1776. године. Том приликом му је  била одузета читава десна страна тијела.   Истовремено му је умногоме  ослабило памћења које му је, иначе, током ранијих година било врхунско.

У децембру 1777. године, Лине је доживео  још један, заредом трећи  мождани удар, који га је још више  ослабио, што је на крају довело  до кобног исхода, до научникове смрти 10. јануара 1778. на његовој  фарми недалеко од Упсале, огледном добру  званом  Хамарби. Иначе,  Лине  је фарму купио 20 година прије своје смрти и на њој је створио своје приватне баште и парк. Упркос  његовој последњој опоруци да буде сахрањен у Хамарбију, ипак је  22. јануара  сахрањен у упсалској катедрали,   као велики и заслужни шведски научник. Треба на крају напоменути да се  презиме (Фон)  Лине завршава  са његовим сином Карлом, који се није никада  женио а умро   1783.  године.  Његов други син Јоханес је, нажалост,   преминуо још  у раној младости,  као дијете од свега  три  године. У наше вријеме  Хамарби служи као музеј у коме се могу видјети Линеови радови, а у башти и парку су сачуване његове биљке, које је изузетно  волио и читавог живота брижно гајио и детаљно  проучавао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: