Знаковите и љековите књиге разговора
1 min read
Пише: Перивоје Поповић
Павићевић је, преузимајући наслов из Маркесове мисли, 2000. године, објално књигу близнакињу са претходном ,,Варварство НАТО-а – Свјетски медији о агресији a CPЈ“. Павићевић не тражи по намјенским политичким буђавим и трошним речницима, никакве хипокористике и ,,тепања“ за крваво милосрђе у виду ракета и бомби са тзв. осиромашеним уранијумом и то са висине на самој граници свемира. Кажу да је свемир бескрајан и да је безграничан. Павићевић (а ни овај аутор) није мјерио, али је својим књигама измјерио да је нељудско зло заиста безгранично. Потврђује то и Ранков колега Будо Симоновић у Предговору са насловом ,,Јавке пробуђене савјести човјечанства“.
Аутор Ранко Павићевић у свом исказу, поводом ове јеванђеоске књиге, сличне оној о апокалипси, каже да је у варварском чину САД и још двадесетак моћних и пребогатих европских земаља ,,прва (и највећа, пр. ПП) жртва агресије била истина“. А када погине истина, онда све остало крене низ брдо и слива се директно у пакао.
Сви поменути и бројни непоменути текстови из овог Павићевићевог двокњижја, искрено вјерујемо, у времену слободе, а она неминовно мора доћи, биће обавезна литература слободара. Дјелу Ранка Павићевића и њему сличних слобоумних стваралаца и та лаца (не)правде предодређен је свакодневни успон на љествицама родоьубла и истинољубља.
Врло слична судбина пратиће и Павићевићеву (за сада) трилогију ,,Знакови времена“. Она се, с пуним правом, налази у духовном епицентру Ранковог стваралачког чипа. У формалном смислу, то су збирке интервјуа, трећа у низу, у наслову има и поливалентни појам разговори, али онај који чита и посебно онај који се усуђује да анализира те разговоре, мора да буде свестрано припремљен да схвати, доживи и осјети снагу коју ауторска питања еруптивно испољавају и посебно на какве одговоре ,,приморавају“ биране ствараоце, нобеловце, академике, професоре универзитета, писце, умјетнике, научнике, најчешће људе који јесу из овога доба и свијета, али који у исто вријеме нису од овога свијета, нити само за ово доба.
Прва книга из ове Павићевићеве знаковите трилогије насловљена је ,,Знакови времена“, а објављена је у знаменитом цетињском „Ободу“ 1994. г. Посвећена је, то је такође нужно да се нагласи, не само као библиографски податак, кћерки Јелени и мајци Станислави, родом од знаменитих кучких Гољ(л)евића. Ова посвета није само позната парадигма породичне љубави и пажње. Њено се значење воздиже и шири према небу и људима. Стваралачки према Господу, а етички, позитивистички и емотивно према људима.
Друга књига има наоко обичан наслов, ,,Знакови времена – 2″, а објављена је у Подгорици, у издању завјетног издавча Културно-просвјетне заједнице Подгорице, коју је у том тренутку водио агилни професор Радојица Мићанов Поповић. Ова књига јесте близнакиња претходне, али сличност је више у форми, него у садржини, будући да аутор на зрелији, снажнији и слободнији начин води дијалог са бираним ствараоцима постајући тако у исто вријеме стваралац коме великани и јавност беспоговорно – вјерују.
