Већи део становништва Краљевине Југославије живео је на селу. Због тога је већи део соколског рада био је усмерен на рад у сеоским четама. У чланку Вука Божовића „Соколство на селу” у „Соколском гласнику“ истицао се значај учитеља за соколе и проблеми соколског рада на селу: „Све се то упућује учитељу.
Он је све и сва кад треба да се ради. … Учитељ све прихваћа и радо гледа да у своме селу спроведе све организације које у селу носе карактер просвете. Учитељ је у селу центар око кога се све окреће. Учитељу се препоручује да познаје : медицину, економију, религију, Соколство и све друге гране просвете.
….Најпозванији да помогну Соколство на селу то је Соколско друштво, при којем је чета основана. Соколско друштво је важан фактор, који треба да помаже Соколство на селу и да му даје упутства за рад. Досада су доказала слабо интересовање за село. Како ће напредовати Соколство на селу, кад не добија од никога никаква нарочита упутства. Није довољно само да се оснује и да Сок. друштво може поднети извештај да је у својој околини основало толико и толико чета. Није довољно ни то, да чета само добија „Соколски гласник“ и друге новине. Соколству на селу треба посветити што већу пажњу, ако желимо да оно донесе нашој држави позитивне резултате. Треба омладини дати воље и полета за рад. Позвани да ово нарочито помогну, нека обрате што већу пажњу сеоским четама, нарочито им треба указати материјалну помоћ. Јер док Соколство по градовима зими ради у школским соколанама, на селу раде на отвореном пољу по снегу и блату. Напомиње се свесоколски слет у Прагу… а ја не видим да се штогод предузело код сеоских чета да и оне посете тај слет. Не дају им се никакве вежбе, нити им се што напомиње да раде. Ако се од друштва што потражи, одговара : „Ако имате радите, ако немате оставите”. Ове речи показују, колико је варошка интелигенција наклоњена селу. … Као један од оних који гаје Соколство на селу, упућујем апел позваним да што пре енергично предузму мере да се и Соколство на селу помогне и да му се даду средства за рад, … Наше државе снага је у селу. Зато се позвани озбиљно окрените селу.” (1) Савез Сокола имао је подршку државе и њених институција у ширењу сеоских соколских чета.
Прво средство просветног рада било је оснивање четних књижница. Књиге су биле већином о пољопривреди, народне јуначке песме и забавна лектира. Управа жупе Мостар је прва поклањала књиге, а касније су то чиниле и друге установе (Матица Српска, хигијенски заводи, Црвени крст …). Сва друштва и чете Соколске жупе Мостар имале су 1933. године своје књижнице. Велики број књига, брошура, сликовница, календара и часописа примила је жупа од Хигијенског завода у Сплиту, Дома Народног здравља у Мостару… У току 1933. разаслано је соколским јединицама 3.384 комада Гласника Црвеног Крста, 1.170 брошура хигијенско-васпитног садржаја укупно 2.771 књига, 15.335 брошура и 3.959 комада часописа. Соколи су свој рад на припремању чланства чета за задружни живот почели тако што су од чета захтевали да приступе оснивању воћних расадника, организовању штедње и житних амбара на задружној основи. Рад је био подељен на воћњак, повртњак и цветњак. За пошумљавање крша добијале су чете бесплатне саднице борова, чемпреса и багремова из државних шумских расадника. (2) Рад сокола помагали су и листови у Југославији. Уредништво листа „Политика” из Београда предало је 7.500 динара као поклон Соколској жупи Скопље, са тиме да се новац даде сеоским соколским четама са територије жупе Скопље да набаве семе за пољопривредне сврхе. Исто уредништво је исту суму и за исту сврху предало Соколској жупи Мостар. Управа Савеза Сокола изрекла је своју благодарност уредништву листа „Политика”. (3)
Соколска жупа Мостар посветила се описмењавању на селу и оснивању задруга. Најбољи сарадници жупе били су сеоски учитељи. Жупа их је позвала на свој први сабор соколских чета у Мостару. Соколи су уочили да је сеоски младић, који је свршио основну школу, одлазио затим за својим пословима у поље, брдо, … те је у послу заборављао читати и писати, а и оно што је било теже. Жупа је помагала тако што је слала савете и упућивала их да нешто читају, како не би заборавили. Сматрали су да све то није било довољно и да треба урадити више. (4) Соколско друштво Госпић систематски је радило на оснивању сеоских соколских чета у Лици. Из Хигијенског завода добављало је просветно-здравствене филмове. (5) Пошто је рад на организовању сеоских чета био један од најглавнијих задатака соколских друштава било је неопходно организовати течајеве за вође чета.
Соколско друштво у Прилепу имало је 1932. видних резултата у организовању соколских чета и културном подизању сељака. До 1932. друштво је организовало 12 соколских чета у срезу прилепском. Неке од њих су учествовале на слету у Београду, на слету у Сплиту и окружном слету у Куманову. У Куманову су наступили са посебном вежбом „Сељачки радови”. На предлог предњачког збора и иницијативом управе друштва био је одржан течај за вође соколских чета од 25.3.1932. до 10.4.1932. у Прилепу. На течају су се 20 младића из села прилепског среза оспособили за вође чета. Просветар друштва професор Милан Исаковић и начелник друштва Димитрије Јовановић су руководили течајем. Димитрије Јовановић је истовремено предавао делове из Тиршевог система, терминологију, организацију, лаку атлетику и увежбао вежбе за слет у Прагу. Течајци су сваког дана на течају слушали и по 1 до 2 предавања из области соколства, пољопривреде, задругарства, хигијене, историје, … . Тако су се били и теоријски оспособили за рад на селу. Предавања су држали : професор Исаковић 4 предавања из идеологије и историје соколства и развитка југословенске мисли ; Војислав Дамјановић о задругарству; војни лекар др. Симић 2 предавања из хигијене на селу; пољопривредни референт Сотир Наумовић предавао је из пољопривреде о калемљењу и гајењу културних биљака; суплент Јаков Антићевић о развоју југословенске државе и династији Карађорђевића; школски надзорник Драг. Тешовић о љубави према домовини; општински чиновник Дим. Јовановић о теми Соколство и жена и учитељ Богдан Вешовић о задацима Соколства на селу. Учесници течаја су видели и филм „Живео Краљ” као и две забаве са позоришним комадима. Приређен је излет на Марков град. У чланку у листу „Соколски гласник“ истакнуто је да им је то поред осталог учинило пријатним боравак у Прилепу. Истакнуто је да их је љубав према соколској идеји одвојила од куће у радно време и рада и довела их да 17 дана посвете Соколству. То је по писцу чланка био доказ колико је соколска идеја продрла и код сељака у прилепском срезу. На крају течаја приређена је свечана академија у част течајаца. Просветар друштва професор Исаковић предавао је и истакао врлине и пожртвованост младића сеоских сокола. Течајци су извели прашке вежбе. После вежби на справама старешина соколског друштва Тодор Ношпаловић говорио је течајцима о њиховим дужностима на селу, па им је разделио уверења о свршеном течају, по неколико књига и по један калемарски нож. После тога извођене су рецитације, ритмичке игре и позоришни комад. Поред течаја за вође чета у Прилепу је у исто време одржан течај за друштвене предњаке од 15.2.1932. до краја маја. У чланку је крају истакнуто : „Све ово стоји великих напора, али без оваквог рада нема успеха. Овај рад треба да служи за пример и другим друштвима”. (6)
Власт Југославије помагала је соколе у организовању течајева за сељаке. Соколска жупа Карловац организовала је ескурзију за преко 70 чланова сеоских соколских чета возом у Загреб. Чланови чета били су из сеоских чета Нетретић, Генералски Стол, Махићно, Драганићи, Јашково и Подземље. Водили су их чланови жупе тајник Божо Дочкал, члан Просветног одбора Јосип Коприва и просветар друштва Карловац професор Марко Саблић. Са колодвора кренули су трамвајем у Максимир, где су прегледали факултетско добро. Управитељ добра инг. Соко провео их је кроз све просторије добра, показавши им начин спремања жита, стројеве и предност њихове употребе, стаје и стоку, начин исхране, начин спремања сточне хране, силосе и предности спремања хране у силосе, природна и вештачка ђубрива, … . Сељаци су са интересовањем пратили излагања инг. Соко. После факултетског добра поведени су у золошки врт, где их је професор Саблић упознао са сврхом врта, повео у разгледање, тумачивши им код појединих врста животиња све што треба да се зна о врсти. За време посете врту дошао је изасланик бана, инг. Драган Томић, бански саветник пољопривредног одељења, и изручио им поздраве бана, који је желео браћи соколима добродошлицу. Чланови екскурзије су покликом
“живио бан Перовић” поздравили банског изасланика. И сам инг. Томић је био члан сокола. Одржао је кратко предавање о важности оваквог начина просветног рада у сеоским соколским четама са обзиром на њихов пољопривредни рад. Из золошког врта поведени су екскурзисте да прегледају етнографски музеј и обртни музеј. Саблић им је у оба музеја био тумач. Обишли су и народно казалиште, а затим су ручали. После подне инг. Драган Томић водио их је у Загребачки збор (сајам) да прегледају економски део изложбе. У збору их је дочекао директор ветеринарске изложбе др. инг. Ганзелмајер. Упркос томе што се тада одржавао конгрес ветеринара, дошао је да као стручњак буде при руци екскурзистима. Повео их је од почетка ветеринарског павиљона држећи у сваком одељењу краће предавање. Држао је предавање о заразним болестима стоке : сакагији, бодреници, туберкулози, куги, слинавки и шапу … . Чланови сеоских чета су пажљиво слушали да им неби што промакло. Уз приказивање биља са ливада предавао им је инж. Божо Турина о сточној храни и начину спремања хране. Предавање је било поучно и популарно, за сваког приступачно. Чланови чета су били очарани предавањем и желели су да им се још који пут пружи прилика да га поново чују. Ветеринар Либиг из Доњег Михољца предавао је о перадарству. Чланови чета слушали су са великом пажњом предавање. После прегледа ветеринарског дела изложбе прегледали су остали део изложбе : изложбу пољопривредних машина и вештачких ђубрива. Драган Томић је цео дан био уз чланове чета, спреман на све врсте услуга. На растанку у Карловцу срдачно су се растали са вођама, обећавши им да ће се сваком згодом када жупа буде тражила одазвати, јер су и сами дошли до уверења о потреби просветног рада у селима. (7)
У Сарајеву је уз одржани слет 1934. приређена соколска изложба. Соколска изложба била је приређена у аули Градске општине. На средини ауле била је шестокрака пирамида на степеницама, у чијем центру су биле заставе свих соколских јединица које су учествовале на слету. Уз соколску изложбу биле су прикључене изложба Савеза Трезвености и изложба Хигијенског завода у Сарајеву. Обе изложбе надопуниле су соколску изложбу. (8)
Соколско друштво Коњиц годинама је уз пољопривредну изложбу приређивало хигијенску изложбу, уз помоћ Дома Народног здравља у Мостару. Око 1.500 посетилаца је 1934. обишло хигијенску изложбу. Изложба је била подељена у три дела : полне болести, туберкулоза и сеоску хигијену. У одељењу за кожне болести уз слике биле су воштане репродукције болести. У одељењу за туберкулозу уз слике биле су воштане репродукције болести. Од највеће важности посебно за сеоске соколске чете било је одељење за сеоску хигијену. Ту су били приказани у малом модели како да се граде хигијенске сеоске куће, чатрње, бунари, модели сеоских кревета и огњишта. Др. Ловро Дојми је у чланку „О важности хигијенских изложба” у „Књизи за соколско село” истакао да је за сељаке било важније да нешто виде него да чују. У томе је за њега био значај хигијенских изложби. Надао се да ће се друга друштва и чете угледати на пример Соколског друштва Коњиц. (9)
Први сабор соколских чета среза коњичког одржан је 13 октобра 1935. у Соколском друштву Коњиц. Учествовао је велики број изасланика соколских чета. Од стране друштва Коњиц присуствовло је 16 чланова управе са замеником старешине Светозаром Мужијевићем. Из жупе Мостар био је Душан Бајић, били су и представници власти и осталих установа. Референт за соколске чете Владо Поповић предавао је о раду, развоју и успесима сокола на селу, у просветном, здравственом, господарском и народном правцу. Изнео је повјест соколских чета у срезу коњичком, од оснивања прве чете у Бијелој 1929. У његово време било је 13 чета које су имале 957 чланова. По њему због соколског рада нестало је верске и племенске нетрпељивости, страсти су се стишале, уклоњене су ситне сеоске зађевице, развила се братска љубав и слога по народној „Брат је мио, које вере био!” Везе села и града постале су приступачне на обострану корист. Селу, као ступу државе, чувару традиције и националних тековина соколство је давало сваку помоћ и речју и делом и борило се умним и физичким снагама за његово добро. Борба и помоћ су по њему уродили добрим плодом. Село се просвећивало и економски јачало. Одржавана су многа поучна и пучка предавања, приређивани су пољопривредни течајеви, делило се разно савремено оруђе за обраду земље, као и разно семење за људску и сточну храну, пропагирла се трезвеност и штедња, … Захваљујући соколству све то је допринело општем напредку села. После извештаја известитеља за чете прешло се на читање предлога појединих сеоских чета о потребама села. Сви су се односили углавном на потребе : позање школа, мостова, изградњу путева, уређење питке воде путем бунара, и чатрња. Затим у погледу хигијене предлагано је да се уведу по селима амбуланте, у којима би се вршио бесплатни лекарски преглед. Било је и предлога као што је успостављање путујућих домаћинских школа по селима за подучавање сељанки у кућанству, хигијени, одгоју деце, … . Једна је чета предложила да се код жупе оснује фонд за школовање сиромашних ђака са села. У тај фонд је свака чета морала да уложи годишње најмање 100 динара. Као најважнији предлог било је отварање пољоприврдне школе у Коњицу. У четном сабору је усвојен закључак, да се предлози у форми резолуције, доставе соколскох жупи за за жупски сабор. Након прочитаних предлога састављена је резолуција у којој су се истицале све потребе села. Нарочито се наглашавала потреба што ближе сарадње са соколством и потреба интензивнијег рада у селу од стране стручних људи, који су по свом звању позвани и зато плаћени, да врше културно-просветну мисију, а то су били учитељи, лекари, ветеринари и агрономи. (10)
Тромесечна седница сеоских чета друштва Мостар била је одржана 18. новембра 1936. у просторијама жупе у Мостару. Председавао је старешина друштва др. Ловро Дојми. Др. Милорад Драгић, члан савезне управе, био је делегат Централног хигијенског завода. Др. Дојми је упозорио делегате чета да се због штеточина у житу и воћу и њиховог уништавања обрате за упуства на дра Павла Вукасовића из Централног хигијенског завода у Београду. Такође је упозорио да пучко свеучилиште Школе Дома Народног Здравља у Загребу организује курсеве. Младићи до 22 године на шестомесечним курсевима обучавали су се у свим гранама пољопривреде. Могла се за курсеве тражити помоћ од бановине. Молбе су се слале преко Дома Народног Здравља у Мостару. Др. Дојми је говорио и о филтерима за чатрње. (11) Жупски лекар др. Ловро Дојми био је члан Жупског просветног одбора. Путовао је 1935. са кино-пројекционим апаратом Дома Народног здравља из Мостара. У 12 соколских чета пред 2.101 гледаоцем приказао је 6 филмова („Маларија”, „Сполне болести”,„Икина судбина”, „Ендемски сифилис”, „Природне љепоте Босне и Херцеговине”, „Народни обичаји у Јужној Србији”). Захваљујући Савезном просветном одбору Савеза Сокола Жупа је добила кино-пројекциони апарат са уском траком. (12) Жупа Мостар организовала је приказивање филмова по селима. Сматрали су да се помоћу филма ширила култура у селу. Филмски прикази изазивали су сензацију. У „Књизи за соколско село” истицали су : „И старо и младо, и мушко и женско скупи се да гледа “Чуда која играју по платну”. Послије завршетка приказа читава околина с нарочитим уживањем припричава с великим интересовањем о тим чудним приказима сјећајући се и најмањих покрета у филму приказаних, те једва чекају приказ другог филма.” Соколска чета у Дивину приказала је 13. јануара 1937. у просторијама основне школе васпитно-хигијенски филм „Двије секе”. Филм је снимљен у околини Загреба и приказивао је одгој детета у три чина. Био је приказан упоредан живот две сестре сељанке. Једна сестра је после завршене домаћичке школе у Загребу применила све корисне ствари које је научила у школи и то : одгој деце, кућанство и домаћинство. Друга сестра је потцењивала школовање, и задржала дотадашњи начин живота. Филм је приказан уз предавање, које је било састављено према садржају филма. Пројекцији филма присуствовало је око триста гледалаца. Филм је изазвао сензацију у селима. Чланови чете намеравали су да филм прикажу у још неколико сеоских чета. (13) У Уредби о школи за телесно васпитање у Београду од 4 септембра 1935. између осталог истакнуто је : „ … Док се школа не снабде потребним средствима за научна испитивања и наставу у школи, … школа ће се, … моћи служити потребним наставним средствима Централног хигијенског завода и Медицинског факултета београдског Универзитета.”(14)
Цетињски Хигијенски Завод дао је соколима дрвену бараку за соколско излетиште Соколовац код Тивта. (15) У Соколској жупи Ново Место чланство које је завршило самарићански течај Црвеног Крста потпомагало је лекарски рад у соколским јединицама. Друштвених лекарских одсека, друштвене лекаре, здравствене референте имало је 150 соколских јединица. Одржано је око 300 предавања са здравствено хигијенском темом. Одржано је 3 самарићанска течаја. Ручних апотека при четама имало је 300 јединица. У жупи Мостар одржано је 1938. 12 здравствено хигијенских предавања пред 945 слушалаца. Хигијенску изложбу у Дому Народног здравља у Мостару посетило је 320 чланова сокола. (16) Соколско друштво Воћин из жупе Осијек приредило је 1939. у оквиру Петрове петолетке хигијенску изложбу у својој соколани. Изложбу су посетили сви припадници друштва и око 450 оних који нису били чланови. Друштвени лекар одржао је предавање о анатомији, туберкулози, алкохолизму, а за мајке још предавање о нези и исхрани детета. Изложба је била намењена првенствено члановима сокола сељацима, да се путем њих дође до виднијег хигијенског напретка села (17).
У сарадњи са Централним хигијенском заводом за здравствену заштиту деце и матера одржани су у жупи Београд течајеви за негу деце и одојчади у Жаркову ( соколско друштво Београд VIII) на Умци и Каменову. Том приликом одржане су мале хигијенске изложбе. (18) У Централном хигијенском заводу у Београду организован је 2 маја 1940. соколско-хигијенски течај. (19) Просветно-хигијенски течај за сеоске младиће, чланове соколских чета, похађало је 25 сокола из Србије, Црне Горе, Далмације, Босне и Војводине. Стручњаци Централног хигијенског завода предавали су месец дана хигијену, физиологију, анатомију, прву помоћ, задругарство, социјалне болести, науку о исхрани, пољопривреду, правопис, … . Држани су и часови о соколству. На завршетку течаја окупили су се течајци и њихови наставници, са директором завода др. В. Константиновићем на челу. У име сокола био је присутан Радмило Грђић, главни секретар Савеза Сокола. Грђић се захвалио Централном хигијенском заводу, а др. В. Константиновић подвукао је значење течаја. У име течајаца говорио је Петар Совиљ из Босанске крајине, захваливши се на поукама, које су течајци добили за подизање својих села. (20) Соколски општи просветни течај одржан је од 6 до 20 августа 1939. у Савезној просветној школи у Београду. Течајцима су били приказани узани филмови са соколских слетова и медицински филм „Бич човечанства”. (21) Сем сокола и Друштво Гајрет радило је на ширењу задругарства. У Сарајеву је одржана конференција друштва Гајрет, на којој је присуствовало преко 100 делегата из свих крајева Босне и Херцеговине. Циљ конференције био је да се створи план за задружни рад у народним масама. Констатовано је на конференцији да Гајретова задружна акција није заснована ни на верској ни на племенској основи. (22)
Соколима је циљ било како физичко васпитање тако и сва остала. Тиме је заслужио да буде жижа, око које су се окретале остале организације. Соколи су требали да буду чланови свих тих установа и да их најсвесније помажу. Са своје стране су соколи могли да траже од тих установа помоћ која је била потребна соколству. Од здравствених задруга лекарске услуге, од народних књижница корисне књиге, од Црвеног крста помоћ сиромашним соколима. Соколство је са хигијенским и другим установама приступило изградњи хигијенских чесама, пошумљавању голети, подизању малих мостова, заштити корисних птица, … . Разлика између сокола и других установа била је у томе да док су соколи тежили да цео народ уђе у редове сокола, дотле су друге установе тежиле само једном циљу. Набављачке задруге тежиле су за набавком јефтинијих артикала; здравствене задруге лечењу болесника уз јефтинију цену; сточарске задруге гајењу стоке, …. . У чланку Милутина Д. Лукића „Соколство и друге народне и просветне установе” као крајњи циљ сокола истакнуто је : „Најзад соколство тежи да наша држава буде лепа и топла за нас, а тврда и неосвојива за лакоумне суседе.” (23)
После Првог светског рата Соколи су били масовна организација која је хтела да унапреди село, путем просвете сељака и оснивања сеоских чета и задруга. Део соколског рада био је усмерен на рад у сеоским четама. Прво су оснивали сеоске чете а онда задруге. У соколској штампи су се сем успеха у оснивању и раду сеоских чета писали и о тешкоћама. Заједно са њима радила су остала национална друштва. Истицали су да васпитати сокола грађанина значи спремати га за соколски рад на селу. Сеоске соколске чете приказивале су васпитно-здравствене филмове које су добили од Школе Народног здравља или хигијенских завода. Организовали су изложбе заједно са Хигијенским заводима. Заводи су са своје стране организовали соколско-хигијенске течајеве. Та сарадња трајала је до Априлског рата 1941. После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен.
Аутор: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене:
- Вук Божовић, „Соколство на селу” „Соколски гласник“, Љубљана, 21 јануара 1932, бр. 4, стр. 7;
- „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево 1934, стр. 9, 28, 30, 31, 32, 34, 188;
- „Београдски лист „Политика” за Соколство”, „Соколски гласник“, Љубљана, 14 априла 1932, бр. 16, стр. 3;
- „Соколство против неписмености Апел Соколске жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 новембар 1935, бр, 41, стр. 1;
- „Организација соколских чета у Лици”, „Соколски гласник“, Љубљана, 4 јуна 1931, бр. 23, стр. 5;
- Б. Вешовић, „Течај за вође соколских чета у Прилепу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 12 маја 1932, бр. 20, стр. 7;
- „Просветни рад у соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 септембра 1932, бр. 37, стр. 4;
- „Видовдански слет у Сарајеву 1934, Споменица II део”, стр. 38, 40, 42, 43;
- Др. Ловро Дојми, „О важности хигијенских изложба”, „Књига за соколско село”, Мостар, септембар 1935, бр. 7, стр. 17;
- Г, Л, „Коњиц Сабор соколских чета”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 новембар 1935, бр, 41, стр. 3;
- „Тромјесечна сједница чета друштва Мостар”, „Књига за соколско село”, Мостар, новембар 1936, бр. 9, стр. 11, 12;
- Др. Милан Докић, председник Жупског просвјетног одбора, „Извјештај жупског просвјетног одбора”, „Извјештај о годишњем раду Соколске жупе Мостар за годину 1935”, „Књига за соколско село”, Мостар, март 1936, бр. 3, стр. 13;
- Петар Ћулафић, „Филм у служби просвећивања села”, „Књига за соколско село”, Мостар Сарајево фебруар 1937, бр. 2, стр. 25; С.Р, „Кино претстава у Дивину”, „Књига за соколско село”, Мостар Сарајево Јануар 1937, бр. 1, стр. 11;
- М. Комненовић, „Уредбу о школи за телесно васпитање у Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 35, стр. 1;
- Просветар жупе брат Панта Аранђеловић, „Соколовац”, „Гласник Соколске жупе Цетиње”, Цетиње 1 марта 1937, бр. 3, стр. 33-36;
- „Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938. поднет IX редовној главној скупштини ССКЈ 23. априла 1939 године”, стр. 117, 118, 119;
- „Братство”, Осијек, 15 априла 1939, бр. 4, стр. 65;
- „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за редовну XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године.”, „Око Соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, Год. IV, стр. 48;
- „Соколско-хигијенски течај”, „Соколски Гласник”, Београд, 26 април 1940, бр. 17, стр. 2;
- Антун Милинковић, Слав. Брод, „Савезни просветни течај”,„Братство”, Осијек, аугуст-септембар 1939, бр. 9, стр. 181, 182;
- „Просветно-хигијенски течај за сеоске соколе”, „Соколски Гласник”, Београд, 31 мај 1940, бр. 22, стр. 2;
- „Гајрет” ради на ширењу задругарства”, „Књига за соколско село”, Мостар, децембар 1940, бр. 12, стр. 278;
- Милутин Д. Лукић, „Соколство и друге народне и просветне установе”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, стр. 169;
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
