Змајчек на радијатору

Пише: Милан Кнежевић

Рано јутро. Пола шест, 1986. година. У „руским“ кулама, на шестом етажу, одзвања, упорно, мукло мекетање двогодишње козе свезане на тераси Жељка Ивановића.

Док облачи плави комбинезон са иницијалима Р. Д. на лијевом реверу, сувоњави и упадљиво дугачки Краљевчанин, жури да отвори врата, и већ спрема извињење, јер по навици зна, да је на вратима предсједник Скупштине станара друг Перовић (али није Мишко ), који ће му још једном упутити оштар протест, да козу или скине са шестог спрата, или да је најзад помузе. Узалуд новинар „Радоја Дакића“ објашњава да је музе свако вече, и да осим неколико капљица млијека које му остану на длановима, ништа друго није у стању да исциједи из ове, сад већ клаустробичне животиње. Такође се куне да је никад није злостављао, као што су се могле чути гласине станара по згради, ваљда злурадо инспирисане тада популарним филмом Живка Николића.

Како би убиједио друга Перовића у своју невиност, фабрички новинар Жељко Ивановић га позива да се лично увјери да говори истину, истину и само истину. Пошто Статут Скупштине станара дозвољава увиђај у оваквим ситуацијама, друг Перовић прескачући пресе, конзерве, лонце и сабрана дјела Максима Горког у дневном боравку, излази на терасу, док се козије мекетање појачава сразмјерно брзини његових корака. Кад су се најзад среле очи друга Перовића с роговима хистеричне козе, дошло је до еволутивног велеобрта. „Али друже Ивановићу, ово, ово… није коза. Ово је јарац“, борећи се за ваздух једва изусти сад већ покојни друг Перовић.

Зрело јутро, пола десет. Пословни центар „Верде“, 2017. година. Затворени базен. Два средовјечна пливача, млитавим замасима руку, пливају један поред другога, једном се упадљиво бијели глава, док се другом истиче врат контуре ждрала који је побјегао из експрес лонца. И Реј Чарлс би погодио да су у базену Душко Марковић и Жељко Ивановић, један од власника НД „Вијести“. Упражњавајући здраве стилове живота, али и уважавајући безбједносне елементе (јер их у базену не могу прислушкивати), пију сок од зове, и договарају смјену генерација у опозицији.

Пошто су дошли до закључка да ДФ није спреман за било какве договоре, министарска мјеста и промјену своје аутономне политике, одлучили су да једним дијелом преко Катнића, а другим преко њихових опозиционих фаворита из Сорошевог шињела крену у обрачун са ДФ-ом. Умјесто друштвеног посрнућа, референдума о НАТО-у, протеста и борбе прса у прса са режимом, сад треба упоређивати висибабе на Бјеласици са печуркама на Килиманџару. Зими грађанима дијелити фервекс, а љети кондоме и наруквице са логом Вијести.

У међувремену урадити све да посланици и љубезници овог концерна постану дио Марковићеве владе, како би се за почетак опростиле стотине хиљада евра пореза, затуриле кривичне пријаве, аболирали поједини новинари од веза са неким криминалним клановима, а онда и дугорочно договорио крупни бизнис. А све би се то одвијало под рашом америчке амбасадорке гдје се гмижући међусобно сударају ови медијски и политички планктони,  иако им је за те активности Електропривреда обезбиједила бесплатну  струју. Улазница на тај ранч илузија је убрзано и брутално пљување на даљину по лидерима ДФ-а, Србији и Русији.

Наравно, да не гријешим душу, понекад и код Жељка Ивановића наиђу епски рефлекси повратка завичајним мотивима, у складу са почетним тактовима народне пјесме: „Над Краљевом жива ватра сева…“  Тако је љетос Жељко Ивановић за 100 рубаља, својим маринирано њуњавим гласом у част ДФ-а пјевушио „Вставај страна огромнаја“ , а за 1000 рубаља је био спреман да на столу игра казачок у мајици са ликом Путина. Наравно, и то је била љепша слика од оне гдје се Ивановић отмјено наг шепури Адом Бојаном заклањујући својом позадином крваво сунце на заласку. Зато сам као Митја Карамазов, са безбједне даљине и гађењем бацао копејке у правцу Жељка Ивановића, у којима севаљао попут „бегемота“ кличући: „спасибо“.

Јер ако што зна овај пасуљопрождирач, зна да уклизава, ласка, шени и изводи трбушни плес, не би ли му ко од газди на крају тачке залијепио Џорџа Вашингтона на чело. Слажем се, компликованије се захвалити на руском него на њемачком који је Жељко Ивановић вјежбао попут Радосава. Зато немам дилему, да Ивановић у свом дуплексу у царском Бечу, сад вјежба захваљивање на турском (тамо је валута лира), а отменим ходницима зграде  одзвања мекет јарца из руских кула из кога је једино он успио исциједити ријетке капи млијека.

Само да не чује предсједник Скупштине станара хер Бауер, јер он није као друг Перовић, одмах ће звати ветеринара, а они тамо на Западу, без питања убризгавају говеђе ињекције.

Истина је чудо, мој бегемоте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: