Зло као онтолошка опасност

Пише: Драгана Б. Мијушковић

Када погледамо све недаће које су задесиле модерни свијет, чини нам се да никада као сад није било толико зла у људима. Сваког дана смо „бомбардовани“ разним сликама широм земаљске кугле, гдје су призору ужасавајући. Онда се потеже увијек оно питање: Одакле зло, ако постоји Бог и ако је тај Бог добар?

Зло је, несумњиво defectus, али његова структура је антиномична и то што је он тај недостатак ипак не умањује његову тежину. Као што каже Флоровски: „Зло је празнина ништавила, али празнина која постоји, гутајући и прождирући биће.“ Иако је само по себи немоћ, зло не може да гради, али има моћ да руши у чему се и крије његов парадокс, јер само не постоји по себи али посједује огромну рушилачку енергију која оставља трајне и видне последице у свијету. На примјер, болест организма која је зло не постоји сама по себи и ван организма. Канцер плућа не може се манифестовати нигдје друго ван плућа, али упркост томе има огромну рушилачку моћ.

Зло је један хаос који се стално увећава и чак застрашујући чини људе слијепим, па модерни човјек види његову естетску страну. Оно нема ништа лијепо у себи мада човјек покушава себе да вара и тако тонући дубље у ништавило све више одбјегавајући од јединог лијепог и доброг, јединог Бога. Примјер за овај естетски доживљај зла је све више у умјетности, поезији, филмовима и осталим дјелатностима.

Човјекова воља је слободна. Заједничко питање слободе човјека и проблем зла годинама су мучили и оптерећивали ум Светог Августина (који је да кажемо међу првима ову проблематику издигао на већи ниво ). Он сматра да се могу разликовати три типа зла: метафизичко, физичко и морално. Сва ова три типа зла се могу посматрати као одсуство добра и мањак бића:

Метафизичко зло је „цурење“ и одступање из савршенства. Под тим аспектом гледано, сва створења су зла, зато јер су „испали“ из савршенства које је сами Бог.

Физичко зло састоји се у одсуству савршенства, због природе, на пример сљепило је одсуство вида у бићу које мора да има вид по својој природи. Августин под утицајем Платона и стоичара оправдава присуство физичког зла у општем реду природе, у којој се служи дисонанца већој наглашености, све већој хармонији. Решење свакако није угодно.

Једино истинито зло је морално зло, гријех, акција супротна од Божије воље. Узрок моралног зла није Бог који је бесконачна свјетлост, или можда садржина како су то платоничари гледали, као материја створена од Бога. Такође то није воља која мора бити Божија творба. Узрок моралног зла је слободна воља, коју је човјек способан да претвори из реда у неред, па да учини себе опозицијом самог Бога.

Таква опозиција даје моралну реалност зла-негација метафизичке стварности у смислу декаденције у циљу оснивања од Бога, а тиме и декаденције битка или силазак према не-бићу. Гријех је од чињенице да пропадање битка носи у себи своју сопствену казну.

Грешан човјек повређује себе у својој бити, јер је пао од онога што је требао да буде. Као резултат овога пада постоји у патњама које мора да носи, као што су сажаљење у садашњем животу, и патњу коју је Бог успоставио у животу особама који су кршили Божански закон.

Највећу потешкоћу задаје морално зло – гријех. Зашто је Бог допустио гријех, који је заправо његова негација? Лаш Свенсен у књизи Филозофија зла каже да „Морално зло јесте могуће одређење човјекове слободе,“ јер могуће да свијет би садржао патњу и да нема слободе која нам је дата, „али само би биће које би било у стању да дјела другачије могло бити окривљено што није поступило другачије и стога криво за морално зло.“ Метафизичка могућност гријеха дата је са створеном слободом. Будући да је човјек слободан, а несавршен, он се својом слободом може послужити на зло. Богу се, међутим, не може пребацити што је дао човјеку слободу.

Зло се, наизглед, може сложити с егзистенцијом Божјом. Јер, само о хипотези да нема Бога, зло, патња, бол јесу нешто апсурдно, а с тим и читав свемир. Како зло изгледа стварно с Богом, како би било истом без њега. Без зла у свијету питање Бога не би се уопште постављало, самим тим наш поглед не би се управљао изван граница овога свијета и овај свијет би нас потпуно задовољавао и он ни био наш рај земаљски, наш Бог.

Напротив, зло нас спречава да нађемо задовољство у свијету. Што има добра у свијету даје нам идеју реалности Божије, а што има зла даје нам увјерење да та реалност, јер се не налази у овом свијету, мора бити изван граница овог свијета.

Након Августиновевјечите борбе да објасни постојање зла, видимо да већина философа и теолога након њега, слажу се у томе: На првоме мјесту, Бог није творац зла. Зло није само још једна од ствари која постоји ту са другим, оно је мањак, порицање, одсуство од онога што би једна реалност требала да има, да би била оно што јесте апсолутно добро.

На другом мјесту, Бог као да дозвољава зло као услов за једно веће добро, а то је физичко зло, зато што је неизбјежно у једном таквом створеном свијету, све само не-савршеном, али само постојање таквог свијета ствара хармонију која надилази сва зла која исти тај физички свијет садржи у себи.

Када би ово боље разумјели, можда би и смогли снаге да појмимо од куда толика страдања у 21 вијеку. Али како рекосмо, ми смо по природи несавршени и тешко да ћемо икада и разумјети.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: