Животна прича епископа Јована: Од рокера до чувара Јасеновца

„Други светски рат и намера потпуног уништења библијског народа, а онда и других народа, као што смо ми и Роми, заиста јесте означио један преокрет у историји западног света. Из тог разумевања су настале још неке дубље књиге или уметничка дела која су се бавила осећањем да је тај општи покољ и намера потпуног истребљења неких народа означио унутрашњи крај западног света каквог смо га ми познавали. Говорим, на пример, о књизи Елиезера Берковића – „Вера после холокауста“ или о целокупном раду групе Joy Division, који је заснован на дубокој трауми коју је на западни свет оставио Други светски рат и сам холокауст. Ретко ко обраћа пажњу на то да је једна од најзначајнијих и најважнијих песама Sex Pistols-a, очева панка, била – ‘Belsen Was a Gas‘“, истиче у интервјуу за Нова.рс епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.

Епископ Јован Ћулибрк се од 2014. године налази на челу Епархије пакрачко-славонске, која је током Другог светског рата и ратова деведесетих година била у епицентру сукоба. Српска православна црква га је на то место изабрала као архијереја који одлично познаје историју овог поднебља, околности под којима оно данас функционише, али и због чињенице да је и сам потекао са поменутих простора.

Као један од најпризнатијих историчара холокауста на Балкану и врсни теолог, владика Јован, у чијој епархији се налази и Јасеновац, свакодневно доприноси културном и духовном напретку народа који живи у овом делу Славоније.

О својим почецима, школовању, боравку у Израелу, односу овдашњег народа према Јасеновцу и Другом светском рату, епископ пакрачко-славонски говори у првом делу интервјуа за наш портал.

Студирали сте словенске језике и књижевност у Бањалуци, а затим сте у фебруару ’91. године одбранили дипломски рад у Загребу. Како бисте нам описали период проведен у главном граду Хрватске?

За неког ко је одрастао у Босанској Крајини, поготово у Лијевче пољу, као што је случај са мном, Загреб, Бањалука и Београд су делови свакодневног живота. Ја сам одрастао на неколико километара од аутопута “Београд – Загреб”, неколико километара од железничке станице у Окучанима, која је такође повезивала Београд и Загреб. Тако да су та три града за нас представљала део свакодневице. С друге стране, занимљиво је да Сарајево није било у том оквиру. За нас је Сарајево било место до којег се дуго путује преко босанских брда, а ово нам је дословно било на дохват руке.

А да ли се у Загребу и даље сећају студента Невена из тог времена?

Ја нисам осетио никакав скок у том погледу. Моји пријатељи из тог времена су ми пријатељи и данас. Не знам како би се неко требао мене сећати или не. Сад, наравно, рат је био и ја сам отишао у манастир. Свакако да је дошло до једног периода где смо мање контактирали, али ја након тога нисам срео никога у Загребу с ким је било потребно неко време да обновим контакт, док пријатељства никада нису ни довођена у питање.

Можете ли да нам опишете атмосферу из тог периода, да ли се осећала напетост због рата који ће уследити?

Атмосфера напетости у Југославији је постојала од марта ’81. године, кад су биле демонстрације и побуне Албанаца у Приштини. Мање или више та тензија је расла наредну деценију и нико не може рећи да је живео без ње, уколико је живео осамдесетих година у Југославији. Та тензија је, наравно, расла и падала истовремено, а ако се сећате предратних година, онда знате и да се у Југославији најбоље живело у периоду кад је на челу владе био Анте Марковић, а то је било непосредно пред рат.У једној од својих ранијих изјава сте рекли да је ситуација у земљи заумна – иза ума. Тад сте се осврнули на то да ви 1. маја служите у Окучанима опело за мртве, а да се две стотине метра даље од вас слави победа. Тад сте посебно апострофирали чињеницу да је реч о људима који живе једни крај других. Колико су данас народи из Србије и Хрватске далеко од проналажења заједничког језика?

У питању је акција “Бљесак”, за коју наш народ сигурно има другачији поглед у односу на званичну Хрватску. То је чињеница са којом ми морамо да се носимо. Ту мислим и на званичну Хрватску, наш народ у Славонији, али и на наш народ у целини. Ту се мора промишљати о начину на који се то обележава. На пример, Република Српска и избеглице из Славоније то обележавају у Градишци, излазећи на половину моста између некадашње Босанске Градишке и Старе Градишке и бацајући цвеће у Саву. Ми смо одлучили, ако Бог да, да им се убудуће придружимо у томе, а да обележавање сећања у Славонији пренесемо на 2. мај, кад је још увек трајала акција “Бљесак”. Нама је веома стало до нашег народа који је избегао из Славоније, стало нам је да остану везани за свој завичај и своје вишевековно порекло. Стало нам је да та веза остане јака, како са завичајем, тако и са светињама.

Колико смо могли да видимо код вас, изгледа да Срби и Хрвати потпуно нормално живе заједно на овим подручјима. Је л’ можемо да кажемо једни са другима или једни поред других?

И једно и друго. Зависи много од места, краја, времена, чак и прилике. Негде и некад живе једни са другима, неки дан живе једни поред других. То је, на пример, разлика у односу на Косово и Метохију, где Срби и Албанци живе једни поред других. Ту није лако, јер постоји језичка и културна баријера, као и много тога што је потребно превазићи да би живели једни са другима. То, наравно, не значи да није неопходно да Срби и Албанци живе заједно, јер како год било, свакодневни живот ће нас натерати на то. У том смислу, у Хрватској је ипак много лакше, јер су те културне, а да не причам језичке разлике, много мање или у неким случајевима уопште и не постоје.

Убрзо по завршетку студирања сте отишли у манастир Савина, а затим и у Цетињски манастир, што представља почетак вашег монашког живота. Јесте ли ту први пут сусрели митрополита Амфилохија?

Не, ја сам њега свакако знао пре и то је један од разлога што сам одлучио да одем код њега и да се замонашим. Нјега сам срео више пута претходно, а некако најзначајниј сусрети је био хиротонији владике Атанасија у Вршцу за Ивањдан 1991. године. Тада сам негде преломио у себи да, ако већ идем у манастир, идем тамо где је он. Онда сам га просто стигао у манастиру Савина, почетком августа 1991. године, где се тада налазио владика Јоаникије.

По чему ћете памтити митрополита Амфилохија?

Мислим да би било потребно неколико томова књига да се напише како бих вам рекао по чему ћу га лично памтити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: