Живот у миту, упркос свему
1 min read
Бећир Вуковић
Пише: Желидраг Никчевић
Некад сам и ја мислио да Бећир Вуковић у свему вреба прилику за црну умјетност, за искључив поглед искоса, за ексцентрични лирски курзив. Обично су то биле мале суптилне приче праћене реским поентирањем, дикција која у истом даху прокламује екстазу и безнађе. Ни сасвим урбан ни сасвим руралан, ни метафизички ни емпиријски, то је понајприје амбијент језика који пребира унутрашње дрхтаве струне, мимо лаких значења и рутинских протокола.
Вуковићева лирика, међутим, посједује и специфичну митску димензију која кроз стихове промиче и тамо гдје је уопште не очекујете. Пјесмом и даље господари нека врста грубо-непосредног осјећања живота, али у позадини стално „ради“ свеобухватна и моћна митска резонанца. Сваки призор и сваки лик потенцијално је митски, и то не у апстрактном и далеком смислу мита, него у смислу да је сâм живот митски.
Живот у миту, рекао би Томас Ман. Ево примјера.
ПО НОВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ
Освану Ђурђевдан студен
Вјетровит
Кишовит
Смутан
Без листа на гори
Без јагњета на ливади
Још закасни три дана
Једва се пробудисмо
Једва се извукосмо из црних чаршава
Отац служи хљеб, вино, зрневља
Девет пламичака, димове
А ми смо сиви
Преображени
Без душе
…becir je mitski tumac ka sto je ivo bio diplomata…