American Beauty
1 min read
Неријетко када видим какву репортажу из Грчке, Италије, са Корзике, из Француске, Шпаније, Каталоније или из Португала – нехотично се запитам: ада како би било живјети у тамошњем неком малом обалном граду?
За „осјетити дух“ крштених медитеранских средина (по тумачењу чувеног Предрага Матвејевића има и некрштених обала), још је боље одгледати добар филм.
Из мора добрих свакако израња „Малена“ Ђузепеа Торнатореа, са маестралном Моником Белучи и одличним Ђузепеом Сулфаром. Та је награђивана драма имала прво приказивање октобра 2000. г, и заувијек ће да ковитла емоције у гледалаца. Зашто? Много је одговора. Један гласи: зато што јој је прича разумљива на свим језицима. Љубав, рат, завист, искушења, сексуалност, политика, религија.
Постоји та сцена у којој Моника Белучи – Малена излази из обалне виле коју дугачка улица и плажа потом дијеле од отвореног мора. Камера је дуго прати како корача према Старом граду, а на парапету, каменом зидићу, опчињени њеном сензуалношћу и сексуалношћу, сједе приморски тинејџери. Иза њих је море, а испред њих химера будућности, сва одјевена у нагост.
Живот у малом приморском граду, од Португала до Боке Которске, идеалан је за дјецу, сигуран је за тинејџере, и угодан за људе старије и старе.
Иако не спадам ни у једну од речених категорија, као радан човјек, понекад ме буде стид што сам преварио заливску географију, и у мислима (како-би-лијепо-било-тамо-живјети!) одлутао на Крит, Сардинију или Малту. Заронивши дубоко у себе да одгонетнем у чему је привлачност иних плаво-бијелих меридијана, установио сам да је то зато што су мали обални градови идилични по дефолту: свуда се по тим микрокосмосима може пјешке, и са сваке се терасе види први сусјед – море.
Из сјећања ми је недавно изронио један наш човјек из Француске, који ми је, таман кад је Малена почела да живи на платну, на приморском тргу рекао ово: „Желим да у Боки купим кућу, да повремено долазим и живим, да једем што и ви, да гледам што и ви, али да останем искључен од свега око вас“.
У, није ми се допало што сам чуо. Да живи, дакле, хтио је у љепоти до које се пословично ходочасти, да на пијацу по кило сардуна иде кроз камени Стари град, да му се у погледу нађе 265 дана плаво а 365 дана зелено, али да занемари дубину историје и њене палацаве политичке језике који дотичу свакога, посебно пред изборе.
