• Поглед

„Живот“ на Фејсбуку – „пречица“ до депресије, развијања феномена „злог двојника“ и „спирале зависти“!?

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Тако друштвене мреже постају бојно поље појединчеве „интимно и системски прехрањујуће усамљености“ (Ж. Симић) и необуздане донкихотерије у свијету припадања сардонично настројеном постмодернизму, али исто тако, и његове „наполеоновске тежње“ да симболички пороби сваку могућност надвладавања власничких права над сјенком самољубља.

илустрација: appleadayrx.net

Ослањајући се на резултате истраживања угледних научника са Универзитета Тасманија, који је објављен у издању Cyberpsychology Behavior, and Social Networking, корисницима друштвене мреже Фејсбук пријети озбиљна опасност од депресије.

Они истичу да људи који имају Фејсбук налоге веома често осјећају нагомилани стрес и склони су да испоље црте карактера које им нијесу својствене у релном „оквиру“. Постепено се затварају у себе и воде повучен начин живота. Сматрају да већи дио оних који много времена проводе на Фејсбуку временом развијају „виртуелни алтер его“, тј. друго ЈА; то друго ЈА временом постаје све снажније и почиње да „дави“ човјека. Развија се феномен „злог двојника“.

Научници који су спровели поменуто истраживање одлучни су у намјери да установе методе смањивања стреса, изазваног тиме што корисници Фејсбука живе „двоструким животом“.

И друго истраживање, које су спровели Хумболтов Универзитет у Берлину и Технички Факултет у Дармштату, показало је да популарно. „фејсбучење“ може бити узрок бројних негативних осјећања.

Резултати истраживања које је обухватило 600 корисника Фејсбука престављени су на 11-ој Међународној конференцији Wirtschaftsinformatik при Универзитету у Лајпцигу.

Резултати су показали да Фејсбук „може изазвати велику социјалну завист“. Наиме, људи који проводе много времена на овој друштвеној мрежи несумњиво чешће падају у депресију, него они који немају ту навику. У највећем броју случајева корисници Фејсбука завиде један другоме на начину на који су провели одмор, како се забављају, колико новца троше на разноразне садржаје…

Веома често предмет зависти према другоме човјеку буде и таква баналност као што је број „лајкова“ или број виртуелних честитки за рођендан. Тако долази до појаве коју су, ради што потпунијег описа, научници смислили и специјнални термин – „спирала зависти“.

Руски ФОНДСК преноси и да Фејсбук „ломи“ психу, не само својих корисника, него и запослених у компанији који је, из различитих разлога, напуштају.

О негативном утицају Фејсбука и друштвених мрежа уопште на човјека разговарали смо са социологом, др Предрагом Живковићем.

„Увидјевши у Вашој пролегомени присуство постмодерног наратива који се и манифестује кроз модалитете друштвених мрежа за чију „аутопсију“ постоји значајан број идиомских погледа, а за које се може рећи да су у многоме перципирали „суживотну историју отпадништва“ данашње усамљености појединца који се гордо преображава на постмодерном путу без повратка, тако и наша визура сагледавања овог феномена мора поћи од оне социолошке грађе која нам је остављена у мисаоном и теоријском завјештању.

Наизглед, тематски оквир који смо ословили „Аутопсија постмодерног симулакрума“, ближе образлаже и упућује на могућност антиципирања амбијента у којем се нашао савремени појединац, тај „бонвивни усамљеник“ и „апатрид без своје утемељене Традиције“ (Ж. Симић; А. Дугин), жељан осјећаја припадности, те истовјетну глад компензује присуством у свијету виртуалности који твори постмодерни симулакрум.

Свијет друштвених мрежа који се идеолошки пласира као привидни пејзаж комуникативне заједнице, настао је као продукт отиснутог техничког ума, који, рекло би се, присуство своје „идеолошке монументалности“ помпезно најављује кроз присиљени „детант“ између „епохалног аналфабете“ који није у могућности да интроспективно сагледа властиту пустош „наивних снова“ (Џ. Рицер) и оне „епохалне аграматичности“ технолошког симулакрума који покушава да формулише и објасни у свакодневним „записима из властитиог подземља“, добровољно се покоравајући духу постмодерне сардоничности и епопеји властитог изгнанства и уједно отуђења од топонима његовог „исконског заједничарења“ (Н. Ђукић).

Већ наговјетешни хоризонт „заједничарења“ који је настао у сурогатима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер, Инстаграм), софистицирано је амалгамисао и пацификовао унутрашњу потребу и језив ехо за присуством Другог, изазивајући у тој „идеолошкој арабесци припадања“ еквилибријум поларизованих хемисфера, то јест симулакрумског обећања и оснаживања волумена припадности кроз индивидулана путешествија завођења техничком виртуозношћу и дозираним ударима на рецепторе егоманије.

Тако друштвене мреже, у овом огледу расправе – Фејсбук, постаје бојно поље појединчеве „интимно и системски прехрањујуће усамљености“ (Ж. Симић) и необуздане донкихотерије у свијету припадања сардонично настројеном постмодернизму, али исто тако, и његове „наполеоновске тежње“ да симболички пороби сваку могућност надвладавања власничких права над сјенком самољубља.

У свијету своје депресивне отуђености савремени појединац као члан Фејсбук-заједнице стидљиво вуче успомене и „подстиче презир“ на реликт носталгије, која, хајдегеровски речено, представља „чежњу за близином далеког“ (М. Хајдегер). Овај „епохални манир презира“ изискује нову хронику историјске социјализације и рехабилитације човјековог бића.

Прочитајте још:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: