Живко Николић – Највећи редитељ у историји црногорске кинематографије, који је отишао у горчини и немаштини

Поводом 24 године од одласка Живка Николића, (рођен у Озринићима, општина Никшић, 20. новембра 1941. – умро у Београду 17. августа 2001.) највећег редитеља у историји црногорске кинематографије, с којим сам имао част да се дружим и учим од њега, још једном треба указати и на неке детаље његове гротескне судбине.

На почетку наглашавам једну невјероватну контроверзу: Живко је у души, у понашању, био сасвим обични, добри и шаљиви Никшићанин из Озринића, човјек из народа. У толикој мјери да се по његовом понашању никад не би могло закључити да разговарате с великим магом филмске умјетности који је прославио Црну Гору диљем планете.

Наравно, сасвим друга прича се дешавала кад тај трпељиви, дивни човјек, који се тако радо смијао, вољен од глумаца према којима је имао родитељски став – стане иза камере и доживи величанствену трансформацију претварајући се “Чудом невиђеним” у свезнајућег редитеља иза којег и данас стоји опус, достојан дивљења.

Но, то није сметало сувишним путницима на броду наше културе да траже своју шансу спашавајући сву Црну Гору од Живка у сва четири годишња доба.

Такви су можда и знали, али намјерно прећуткивали да Живко није сатирично описивао Црну Гору, него све земље и нације, човјека уопште, све успоне и падове људске. Притом, на нашем меридијану, преко ликова из наше средине, али оних који посједују универзалну психологију личности на било којој тачки земнога шара.

Зато је и бивао разумљив многим народима, и освајао велика признања на међународним фестивалима, јер су се у његовим филмовима препознавале све нације и све културе свијета.

Али су, независно од свега тога, “спаситељи” Црне Горе настављали са својом “свакидашњом јадиковком” како Живко блати Црну Гору, коју ће управо они, као контролори културе, од њега спасити у критичном трену, и тако задобити поене на јавној сцени.

Помирен са судбином да је најтеже доказати се у својој средини, и да ће највише горчине доживјети једино у границама своје домовине, изван које није направио ниједан једини филмски кадар (!!!), Живко је и мени у разговорима, у вези са злобним импутацијама на његов рачун, не једном рекао да не може схватити да неко мрзи своју домовину, и понављао своју познату мисао да

„Само луд човјек може мрзјети своју Црну Гору!“

Као велики југословенски и црногорски филмски редитељ, ТВ редитељ и сценариста, Живко је минуо кроз нашу епоху, и оставио филмски опус од непроцјењивог значаја у цјелини, али и као огледно штиво за све младе синеасте, који се у данашњем времену окушавају на филму.

Није наодмет напоменути да ми је лично Сенад Шахмановић, наш засигурно најперспективнији филмски редитељ данас, у неколика наврата са великим поштовањем казао да се у својим младим годинама учио филмској поетици из Живкових филмова.

А то, како је Шахмановић комплетирао, дорежирао посљедњи Живков филм „Живко Николић – Недосањани сан“ (десету, филмовану епизоду “Ориђинала”, по мом сценарију), филм са лијепим успјехом код нас и ван Црне Горе, само показује да су се затворили кругови божји, и да је Живков поштовалац спасио посљедње филмско штиво Николића, уз свој додатни редитељски ненаметљив печат, спасивши од заборава Живкову филмску причу, која је била осуђена на пропаст, да никад не буде виђена.

Тако се Шахмановић на најљепши начин одужио нашем великану, свом филмском узору, у исти мах указујући и на свој раскошни таленат… Овај филм у продукцији РТЦГ наишао је на сјајне одзиве публике у Београду, у Дворани културног центра Београда, на 29. фестивалу ауторског филма прошле године, у сали испуњеној до посљедњег мјеста, исто онако како су увијек са знатижељом праћени Живкови филмови код нас и у иностранству. Поводом филма, тј. филмоване десете епизоде „Ориђинала“,

Шахмановић је том приликом изјавио: “Жеља нам је била да снимимо филм који би се допао великом Живку Николићу. Основа нам је био материјал из његове ТВ серије ‘Ориђинали’. Живко је почео да снима филм на основу те серије, гдје је желио да направи сасвим појединачни ТВ филм. И успио је да сними седамдесет посто тог филма. (…) Материјал филма диктирао је у ком правцу можемо да идемо, да ли ће бити играна, или документарна форма. Можемо рећи да је на крају испало 60 одсто играног и 40 посто документарног, и тако смо овом пројекту удахнули неки нови живот. Створили смо једну посебну играно-документарну форму као креативни хибрид, омаж Живку Николићу који је имао аутентичну визуелну естетику.“

Шахмановић је тада нагласио и да је Николић успијевао да увијек направи филмску магију и поред скромних, лимитираних средстава за снимање филмова, а да, стицајем околности, није успио довршити снимање, те је Шахмановић доснимавање документарног дијела обавио у Никшићу, Подгорици, Београду и Њујорку.

И Марина Буквички, једна од протагонисткиња филма, истакла је личну фасцинацију пројекцијом у Београду: “Утисци су заиста јако лепи, посебно зато што је филм приказан у Београду. Све досадашње премијере у Црној Гори прошле су фантастично, и нисам се плашила да ће у Београду бити другачије. Било је заиста дирљиво и фантастично, јер је публика јако лепо прихватила филм, чак емотивније него кад је реч о пројекцијама у Црној Гори. Заиста сам ганута, посебно што београдска публика има мало другачији укус од осталих. Међутим, Живко је такав велики редитељ да његове филмове не може неко да не воли, осим ко нема стила, образовања, естетике и оног што је неопходно за разумевање уметности. А Живкова уметност је савршена уметност за мене. Био је велики редитељ на нашим просторима, један једини. Он је прави драгуљ, кога нисмо умели да ценимо. Сви су били потресени.”

Буквички је навела да је пројекцији присуствовала и Весна Пећанац, Живкова супруга. Такође је истакла и да је након пројекције једна гледатељка, иначе, психијатар, изјавила да је ријеч о једном од најбољих, ако не и најбољем филму на ФАФ-у, Фестивалу у Београду, и притом се посебно осврнула на начин како је Живко посматрао и градио своје ликове и своју филмску естетику.

А поводом пројекције у Београду, као сценариста, тад сам јавно истакао да су за финализацију филма најзаслужнији генерални директор РТЦГ, Борис Раонић, једини који је од 1995. дао налог да се приступи завршним пословима на сређивању филмске грађе, и затим Сенад Шахмановић, као филмски редитељ, који је урадио огроман број послова, уз режију документарног дијела цијелог пројекта и профилацију остварења у цјелини.

Улоге у филмској грађи, већином снимљеној 1995. на Скадарском језеру, на Каручу, кроз синергију двију генерација, маестрално су одиграли: Драгомир Фелба, Љиљана Контић, Вера Црвенчанин Куленовић (прва филмска редитељка након Другог свјетског рата на простору бивше Југославије, супруга Скендера Куленовића), Милутин Мима Караџић, Мирко Влаховић, и представнице млађег глумачког таласа, тада већином са ФДУ Цетиње у класи Бора Стјепановића: Дијана Маројевић, Светлана Цемин, Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Јелена Мила Иванишевић, Весна Вујошевић, Бојана Ковачевић, Марина Буквички, натуршчик Вук Пејовић и други…

Филм је премијерно приказан у Црној Гори 26. августа 2023. на 36. Филмском Фестивалу Херцег Нови – Монтенегро Филм Фестивал, а затим 2. октобра на 48. Фестивалу “Мојковачка филмска јесен”. На дан рођења Живка Николића, 20. новембра, одржана је свечана пројекција филма у нашем Националном театру, када сам имао част да се обратим присутним гледаоцима.

Истог дана филм је приказан и у Никшићу, Котору, Бару и Беранама, у децембру исте године и у Тивту и Даниловграду, а услиједиле су пројекције и у другим црногорским градовима и региону. Имајући у виду цјелокупан пребогати филмски опус Живка Николића, треба истаћи да је, уз жанровско богатство (документарни филмови, играни филмови, ТВ серије) филм “Живко Николић – Недосањани сан” његово тридесето остварење.

Међу бројним признањима Николића треба истаћи најзначајнија: Сребрна медаља Београдског фестивала документарног и кратког филма (“Ждријело”), “Сребрни змај” – Краков (“Марко Перов”), Златна медаља Фестивала у Београду (“Прозор”), а за филм “Биљег” три значајна признања: велика Златна медаља у Београду, Награда Међународне федерације филмских критичара (ФИПРЕСЦИ) и Златни змај у Кракову. Филм “Чудо невиђено” добио је Сребрног медвједа на фестивалу у Москви 1984. и оборио рекорде у гледаности у ондашњем СССР-у, а “Љепота порока” био је својевремено најгледанији филм и у Израелу. Посебно мјесто у Николићевом опусу имају филмови “Бештије” (1977), “Јована Лукина” (1979), “Смрт господина Голуже” (1982), “Чудо невиђено” (1984), “Љепота порока” (1986), “У име народа” (1987), и двије ТВ серије: “Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо (1988) и “Ориђинали” (1995).Вријеме пролази, уз непролазни опус нашег највећег мајстора филма, чија остварења ће се гледати кроз вјекове…