Живио краљ – ЦНП је мртав

Пише: проф. др Драган Копривица

Наслов овог дефетистичког, али реалног приказа о текућим дометима нашег Националног театра може у његошевском маниру гласити и: „ЦНП нам сном мртвијем спава“. Јер чињеница је: краљ је већ одавно го, мада му тај муштулук, као и у старој приповијести, још нико неће да ухвати, па колективно прећуткивање и даље траје из тзв. виших разлога.

Тачно је и да Сократ није утицао на кварење омладине, него је набијеђен да би му пресудили. Али је факат да ЦНП својом програмском политиком, и оним што приређује на својој сцени гледаоцима у посљедње вријеме, заиста утиче на кварење укуса не само омладине, него и одраслих.

Као што сиротиња раја кличе „Хљеба, хљеба, господару..!“, тако и сироти гледаоци у себи могу вапити: „Добрих представа, представа, ЦНП..!“. И заиста, успјешних премијера нема већ одавно, него уз кисјеле осмијехе и исфорсиране аплаузе публике долази до јавног фијаска новијег репертоара.

Затворивши се у кулу од слонове кости, срачунато далек од савремених, критичких читања наше свакодневице и актуелних тема, истовремено далек и од савременог гледаоца, повлашћен од власти до самозаборава шта му је сврха, наш Национални театар тако производи углавном досадне и превазиђене представе, које муче и гледаоце и глумце.

ЦНП, мора се истаћи, има драмски ансамбл, који може да одигра све. Али стални ангажмани заморених и безидејних редитеља, који налазе периодично ухљебљење у овој кући, довели су до тога да публика са сартровском мучнином прати досадна сценска збивања. Тако се отаљавају нимало јефтини драмски пројекти на недозвољено некреативан начин, уз већ виђене стереотипе који више никог не узбуђују. Ваљда редитељи са стране вјерују да ће црногорска публика некритички објеручке прихватити све што јој се сервира, а то је велика заблуда.

Тако би и једну од представа која је заморила и глумце и публику у посљедње вријеме, умјесто „Учене жене“, ради аутентичности утиска с представе, прије требало назвати „Мучене жене“. А ту је и намучена и изморена публика, која издржава до краја, играјући и сама завршни, херојски чин издржљивости по систему „Ко преживи – причаће“.

Вјероватно у ЦНП-у постоји Комисија, која ваљда треба да прихвати или не прихвати сваку представу понаособ. Али би се прије рекло да је у питању политика незамјерања према афирмисаним, а замореним редитељским именима, која својим дометима и системом „тезге“ исказују непоштовање према нашој публици, јер она није ни паланачка ни незнавена.

А режимска позоришна критика, наравно, мудро ћути, или пише хвалоспјеве без осјећаја професионалне савјести, па гледаоци бивају осуђени на прустовско трагање за изгубљеним временом у сали ЦНП-а. И ишчекују крајеве представа као бродоломници копно на видику. Заиста је мучно кад у нашем најугледнијем позоришном здању публика гледа на сат, досађује се, или њен режимски дио глуми одушевљење само зато што све што је уз подршку власти мора бити већ унапријед најбоље.

Затварање очију пред осјеком квалитета у ЦНП-у већ и предуго траје. Зато би се Управа коначно морала захвалити редовним абонентима, редитељима, који својом некреативношћу малтретирају одличне глумце ансамбла, и гуше њихов таленат. Посебно јефтиним мизансценом без нових сценских читања уз већ виђена редитељска јалова рјешења. Ако се овако настави с програмском политиком Националног театра, гледаоци могу бацати букете на сцену, али театру руже неће цвјетати.

ЦНП је својим чињењем, то јест, нечињењем, дозволио и да га по савременим читањима, храбрости, приступу, програмској политици, глатко претекну, чак за класу, и Градско позориште из Подгорице представом „Чувари твог поштења“ (ауторски пројекат Бориса Лијешевића) и Краљевско позориште Зетски дом на Цетињу представом „Докле поглед сеже“ у режији Арпада Шилинга. Тако је овим представама нехотично и очитана лекција ЦНП-у уз питање „Quo vadis?“

Умјесто да је перјаница позоришних нових токова на нашим просторима, храм позоришних искорака, звијезда водиља нових сценских трагања, умјесто да, сходно позицији и капацитетима, надигра све друге театре на нашем простору, па и у окружењу, херметизовани ЦНП је у новије вријеме постао мјесто исцрпљујућих сценских стереотипа, који више никог не узбуђују.

И, на крају, да ли се надлежни у нашем Националном театру уопште и питају зашто већ дужи низ година на репертоару нема ниједне наше, квалитетне црногорске комедије, управо оне за народ у Народном театру. Или се ослањају на чињеницу да је довољна и актуелна комедија о такозваном државном удару, која управо представља театар уживо с гротескним ликовима представника судства и тужилаштва, који, мора се признати, уз лажне свједоке, добро засмијавају грађане.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: