Живинарски пакао

Осјећајан ће Приморац казати за животињу која пати да је јадна бештија.
Већина људи није склона, рекао бих, да се запита како је – доврага! – могуће да кило очишћене пилетине кошта 120 динара, заправо 100 ако одузмемо ПДВ, јер да су ти пилићи пили киселу воду а не јели храну током два мјесеца, били би скупљи.

Шта се крије у позадини цијене од 85 центи по килу меса, а на чему је велетрговац ипак зарадио?

Када је открио да се животињама из тзв. индустријског узгоја дешава нешто горе од пуког клања, живот се Џона Робинса, аутора књиге „Исхрана за нови миленијум“ (Цлио, ММИ) – заувијек промијенио. Симпатичне коке у амбару, пијетлови који знају кад је зора, жути топли пилићи саживљени са природом – више не постоје…

У поглављу о пилићима, Робинс описује живинарске аушвице. Фарме су замијењене живинарским фабрикама у којима бештије виде само неон, а свјетло дана никад. Са живином се поступа као са робом.

Мушке пилиће чим се испиле радници бацају у кесе-душегупке, гдје цркавају у агонији. Преко 20.000 пјетлића страда у Западном вилајету само док очи прочитају ову реченицу. У новом пасусу сазнаћемо како су они још и добро прошли. Пазимо…

На покретним тракама пристиже у сваком тренутку на десетине хиљада бројлера, како се на новоговору зову пилићи који узалуд пијучући дозивају мајке. Чека их живот у кавезима посложеним један на други, до таванице, у халама без прозора. У фабрикама смрти све је подређено профиту – да животиња добије на тежини што прије.

Стијешњене животиње се непрестано туку и кљуцају са жељом да науде једна другој, полулуде од ужаса. Индустрија живинског меса која доставља нашим маркетима јефтину пилетину такво понашање види као економски порок, па прибјегава окрутности: кокошкама се одсијеца дио кљуна, веома осјетљиво меко ткиво, што им изазива ужасан бол и обогаљује их.

Кавези које индустрија зове батеријама постају кокошије луднице: и без врхова кљунова једни другима атакују на живот, само да би добили квадратни инч простора више, потпуно онемогућени да успоставе Богом усађену потребу за природном хијерархијом.

Произвођачи меса зато толико чврсто збијају животиње да се не би могле повређивати, да не крње профит. Али, авај. Нокти предодређени да расту и имају функцију на трави и земљи, настављају да расту у батеријама. Пошто се копањем по тлу не троше, постају дуги, и срастају са жицама кавеза, те пилићи умиру од глади. Да не би ове јединке имали као трошак, индустријалци бројлерима од дан-два сијеку прсте. У сваком кавезу је најмање једно овакво пиле кога други газе, и које је потпуно изгубило вољу да живи.

Нутритивни нацисти стално желе да произведу по њих што боље пиле, па зато инвалидни костур пилета више не може да носи тежину тијела. Индустрија све вријеме убјеђује купце да су њихове коке срећне. Тако их и цртају на паковањима. А иза кулиса теже још горем. Зашто чак шест универзитета у САД ради на томе да добије живину без перја? Па да не би постојао трошак черупања.
За све вријеме ужасног живота, бројлере кљукају антибиотицима и дреком. Њихова цијена не зависи од здравља меса које потом „храни“ људе, него од тежине пилета. Те су све животиње препуне болести.

Понекад у кавезима више личе на живе ране неголи на потомке својих здравих пернатих предака. Људи у гомилама хрле да једу месо и јаја мучених бића, пуних вакцина и хормона.

Годинама моја породица не једе пилетину јер у њену производну искреност више немамо конфиденцу. Једемо вердуру, сир, уловљену рибу, ту и тамо бокун телетине, за Ускрс јагњетину. Кад видим народ који историјски очерупан лети према килу меса од 100 динара без ПДВ-а, немам другог оружја осим књиге „Исхрана за нови миленијум“.

Жао ми је сиромашних људи, али жао ми је и животиња. Тих јадних бештија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: