Zidani most : Parastos nad zaboravom

Piše: Mišo Vujović

Zidani most. Osamdeset godina kasnije. Banusmo na peron ovog železničkog čvorišta. Nema ni javke ni traga. Ni pomena ni zapisa. Pored stanične zgrade stub sa mermernom pločom stradalih partizana. Crvena slova crvenog vremena. Prećutana istorija u krv okupana.
Ovde su 1945. stizali vozovi bez voznog reda. Putnici vezani tovareni u kamione i odvođeni do stratišta po okolnim brdima.
Stara lokomotiva, zarđala na pomoćnom peronu, kao da čeka da neko pozove poslednje putnike. Ali oni su već davno otputovali — ne u Austriju, nego u zaborav. U ušima mi odzvanjaju stihovi prote Mateje Matejića, saborca ovih stradalnika:
“Žice su se usekle u ruke,
Kundaci se lomili po vama.
Tela mlada grčile su muke,
Pa ih posle progutala jama.”
Služi se parastos. Mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije, otac Mijajlo Backović, dva hajduka što i danas čuvaju uspomenu na borce bez groba i obeležja. Mučenike izdate od svih. I domovine. I saveznika. I kralja. I pravde. I braće ideologijom razbraćene.
“Zidani most nije samo spoj dvije reke, već most između života i smrti, između sjećanja i zaborava. Na ovom mjestu, gdje su jednom u vozove trpali našu braću vraćenu od saveznika, Crna Gora i Slovenija susrele su se u tišini jedne izdaje. Strašno je što ovdje nema ni obeležja ni glasa — samo stariji ponekad šapnu da se sjećaju tog voza. A još strašnije je što su ih u kamionima čekali oni što su govorili istim jezikom i nosili isto prezime. Neki su sklonili rođaka, ali češće su okretali glavu. I možda je pakao njihovog ćutanja bio veći od pakla onih koji su krenuli u smrt. Zato ovaj most nije običan — on vodi u večnost. I traži da ne ćutimo”, kaže otac Mijalo Backović, veteran minulih ratova.

Zidani most sam, poput većine, zamišljao kao neku kamenu građevinu. Velelepnu, zidanu preko planinske reke.
Granicu na kojoj su se srele dve vojske. Ali ne. Zidani most nije bio mesto susreta, već mesto rastanka. Ne arhitektonska tvorevina, već tragičan simbol. Most preko koga je jedna istorija bačena u provaliju. Bez spomenika. Bez izvinjenja.
Nije Zidani Most samo železničko čvorište Slovenije. Nije ni geografska tačka na karti pruga. Zidani most je simbol izdaje i stradanja. Kapija smrti.
Tamo gde se pruga razdvajala ka Zagrebu, Mariboru i Ljubljani — razdvajao se i život od nade. Vera od iluzije. Poganština od časti i laž od istine. Na tom hladnom peronu, u maju 1945. godine, hiljade srpskih četnika, intelektualaca, sveštenika, studenata, izbeglica i civila, koje su Englezi izručili Titovim jedinicama, utovarane su kao stoka. U vagone. U tunele. U jame.
Branili su kralja. Ustav. Srpski narod. A baš zato — nisu bili poželjni. U novoj Jugoslaviji nije bilo mesta za čast. Za veru. Za sećanje. Bilo je mesta samo za zaborav. I jame.
Od Zidanog mosta do masovnih grobnica u Sloveniji bio je samo jedan vagonski put. Bez karte u jednom smeru. Bez suda. Bez imena. Bez krsta.

Na Bledu se već pio šampanjac. Na Jalti se pravio novi svet. A na Zidanom mostu — spuštala se zavesa nad nepoželjnim svedocima. Britanci su dobro znali ko je ko. I koga šalju u smrt. Neki od oficira JVuO imali su diplome Kembridža, studirali u Londonu, bili edukovani u Francuskoj, školovani po ugledu na zapadne vrednosti.
Ali nisu dobili ordenje. Dobili su metak u potiljak. Sa pečatom saveznika.
Istraživanja slovenačkih i srpskih istoričara govore da je na Zidanom mostu, u prvoj polovini maja 1945, prolazilo i do 10.000 četnika i civila. Mnogi su prethodno internirani u Austriji — kod Blečkog jezera ili u logoru Spital. Tamo su ih Britanci razoružali pod izgovorom zaštite, a potom izručili partizanskim jedinicama. Jedan od preživelih kasnije je svedočio:
„Pre nego što smo sišli sa kamiona, jedan britanski oficir je šapnuo: ‘Žao mi je. Ne možemo ništa.’“
Nije to bila samo kapitulacija savezničke savesti. Bio je to dogovor. Tito je dobio mandat. A Srbi — crnu traku oko ruke.
I danas, kad voz stane u Zidanom Mostu, retko ko zna da je tu prolazila smrt sa britanskim pečatom. Nema table. Nema krsta. Samo železnički signal i peron. UAli pod tlom — kosturnica. Ispod tunela — istorija zatrpana kao dokument u ambasadi.
Zidani most je mračni peron istorije. Peron na kome se i danas čuju tupi udarci kundaka u ljudsko telo. Tako su odvajali ljude od nade.
Oni što su ćutke pošli u smrt — nisu bili izdajnici. Bili su Srbi. Sa krstom. A mi danas imamo dužnost da ne ćutimo. Jer ćutanje — nije samo zaborav. Ćutanje je zločin bez zastare.