Жеталачка елегија

Пламса бесна ватра јулскога поднева
Класа дивље жито, једро и презрело,
Старо Грацко, ћути; песму смрти пева
Јато гавранова што кружи над селом.

Опет жетви време, жетелаца нема,
Само пуста поља, давно неорана,
Недре густи коров и драч до колена,
Црна змијска лега, мржњом затрована.

Време обешено о црквено звоно
Капа сузом наде, споро, без умора,
И о лету јекне, јефтичаво, боно,
Док Новицу чека, с водом са извора.

Опет небо гори, пуца земља тврда,
Нежњевених жетви нижу се ђердани
„О, класје моје, муко моја тврда,
Мој црни хлебе, крвљу поштрапани“!

Емило Лабудовић

* (Српским жетеоцима, покланим на данашњи дан прије 21 годину у Старом Грацку код Липљана. Њих 14, од којих је Новица Јанићијевић тек био навршио осамнаесту, убили су острашћени Шиптари у вријеме док је тај крај био под заштитом УНПРОФОРА. За злочин нико никад није процесуиран.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: