Жене у Ирану: Непокорени отпор у сјенци репресије?

Упркос деценијама институционалног притиска, жене у Ирану данас воде можда најважнију борбу за грађанске слободе од Исламске револуције 1979. године. У фокусу тог отпора налази се питање обавезног ношења хиџаба — не као симбола вјере, већ као инструмента државне контроле, у случајевима када се његова употреба намеће силом и без простора за лични избор. Иако закони и даље прописују одређени начин одијевања у складу са шеријатским нормама, свакодневна пракса све чешће одступа од тога, а жене својим поступцима отварају простор за ширу друштвену расправу.

Промјене на улицама, али не и у законима

Конзервативни политичар Али Мотахари, познат по оштрим ставовима када је ријеч о улози жена у иранском друштву, недавно је на маргинама Међународног сајма књиге у Техерану изјавио да се „строга правила у вези са хиџабом тренутно не спроводе досљедно“, преносе Независне новине. Како је навео, полиција тренутно интервенише само у случајевима „грубих прекршаја“.

Та изјава долази у тренутку када се све више жена у Ирану појављује у јавности без хиџаба, што би до прије неколико година било готово незамисливо. Међутим, како пишу медији, ове промјене нису производ политичке воље власти, већ резултат истрајног и храброг грађанског отпора.

Њемачки Deutsche Welle преноси ријечи једне новинарке из Техерана која истиче: „Оно што смо постигле у протекле три године, држава нам више не може одузети.“ Та жена, која редовно трпи притиске, прима пријетње и суочава се са институционалном репресијом, истрајава у одлуци да излази у јавност без покривке на глави.

„Више нас не могу натјерати да се повинујемо њиховим правилима и да аутоматски стављамо хиџаб сваки пут када излазимо из куће“, каже она, наглашавајући да се иранско друштво неповратно промијенило послије смрти Махсе Амини 2022. године.

Махса Амини — смрт која је покренула покрет

Махса Амини, млада жена курдског поријекла, преминула је у септембру 2022. године након што је приведена од стране полиције за морал због наводно „непрописног ношења хиџаба“. Њена смрт изазвала је талас масовних протеста широм земље који су представљали највећи друштвени устанак у Ирану од револуције.

Новинарка Нилофар Хамеди, која је прва извјештавала о овом случају, објавила је фотографију ожалошћених родитеља Махсе Амини у болници. Та фотографија брзо се проширила друштвеним мрежама и постала симбол протеста. Како пише The Guardian, Хамеди је убрзо ухапшена и осуђена на 13 година затвора због наводне „сарадње са непријатељском владом“ и „пропаганде против система“.

Након 17 мјесеци притвора, пуштена је на слободу у јануару 2024. године, а у фебруару 2025. извјештаји су указивали на њено коначно ослобађање, али није званично потврђено да је у питању било лично помиловање од стране врховног вође Али Хамнеиа. Једанаестог маја 2025, тачно 2.800 дана након текста који је промијенио земљу, Нилофар Хамеди поново је објавила чланак у дневним новинама Шаркх, што је дочекано као снажан симбол отпора и повратка новинарству.

Право на избор: са или без хиџаба

Важно је нагласити да велики број жена у Ирану и даље бира да носи хиџаб — из вјерских убјеђења, културне традиције или личног идентитета. За њих, како наводи Tehran Times, било какав облик принудне либерализације био би исто толико штетан као и принудно покривање. У том контексту, суштинско питање није само хиџаб, већ слобода избора.

Симболички отпор у јавности

Отпор није ограничен само на протесте. Током сахране иранске књижевнице Шиве Арисојуи 12. маја ове године, жене без хиџаба носиле су њен ковчег — чиме су прекршиле дугогодишњу традицију да табут преносе искључиво мушкарци. Тај чин имао је снажан симболички значај унутар једног строго патријархалног контекста.

Од оснивања покрета „Жене, живот, слобода“, све више жена одлучује да учествује у јавном животу без покривке, па чак и у обредима који су дуго били резервисани за мушкарце.

Законска контрола као одговор на слободу

И поред видљивих друштвених промјена, власти не одустају од покушаја да поврате контролу. Како наводи Al Jazeera, у току је разматрање Закона о надзору понашања жена у јавности, који би предвиђао низ казнених мјера за жене које одбијају да носе прописану одјећу. Мјере укључују новчане казне, ограничења у запошљавању, ускраћивање приступа јавним сервисима и надзор путем камера са препознавањем лица.

Међутим, усвајање закона тренутно касни, што неки медији тумаче као знак опреза режима у страху од нових протеста.

Глас изнутра: Теолог у побуни

Један од најзначајнијих критичких гласова из редова вјерских мислилаца долази од иранског теолога и бившег посланика Седиге Васмагхи. У априлу 2023. године, он је упутила отворено писмо врховном вођи Хамнеиију, у којем је навела да Кур’ан не прописује обавезу покривања жена на начин на који то тумачи ирански правни систем.

У марту 2024. године Васмагхи је ухапшена због јавног наступа без хиџаба и наводне „пропаганде против система“. Иако је касније пуштена на привремену слободу због здравственог стања, и даље јој пријети ново хапшење. Ипак, како каже за France 24, „држава више нема снаге да се супротстави младим женама које одлучују да живе другачије“.

Да ли је држава капитулирала?

Да ли је иранска власт попустила под притиском женског отпора? „Није у потпуности“, оцијенила је Васмагхи у интервјуу за France 24. „Политички систем не признаје оно што су жене постигле, али промјене које су се догодиле тешко ће бити заустављене.“

Иако државни апарат и даље функционише, све је очигледније да власт губи утицај над генерацијом младих жена које све чешће бирају да живе у складу са личним убјеђењима, а не са прописаним правилима. Иранска власт наставља да спроводи рестриктивне прописе, али свакодневица у иранским градовима показује другачију слику: жене које се појављују без хиџаба, друштвене мреже испуњене порукама охрабрења и све више јавних личности које отворено изражавају неслагање са званичном политиком.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: