Железњак: Б-4 уместо експанзије НАТО-а на Балкану

Важан корак у развоју ванблоковске архитектуре безбедности на Балкану представља изјава председника Демократске народне партије Црне Горе Милана Кнежевића да је неопходан даљи развој концепције војне неутралности четири балканске земље (Б4 – Србије, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине), у којој би Србија била носилац идеје, а Црна Гора модератор пројекта. Ова изјава је дата после сусрета делегације црногорских политичара и грађанских активиста са премијером Србије Александром Вучићем, пише у свом ексклузивном ауторском тексту за „Руску реч“ заменик секретара Генералног савета партије „Јединствена Русија“ и члан Комитета Државне думе за међународна питања Сергеј Железњак.

Идеју о формирању геополитичког простора војно неутралних суверених држава на Балкану, који би обухватио Србију, Црну Гору, Македонију и Босну и Херцеговину, први пут су почетком 2016. године изнели црногорски политичар Милан Кнежевић и његов српски колега Ненад Поповић. О потреби стварања Балканског ванблоковског савеза говорили су 1. фебруара 2016. године лидери Демократског фронта Црне Горе Андрија Мандић и Милан Кнежевић у сусрету са председником Државне думе шестог сазива С. Ј. Наришкином. Они су по том питању наишли на подршку са руске стране како у Парламенту, тако и у странци „Јединствена Русија“. С. Ј. Наришкин је затим имао још један сусрет 26. јуна са политичким представницима „Балканске четворке“ (Србије, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине) за време друге фазе 15. конгреса партије „Јединствена Русија“. У том сусрету су наше балканске колеге изразиле заједничку заинтересованост за формирање простора војно неутралних суверених држава. Та тема је одражена у девет Балканских декларација, чије потписивање је било главни спољнополитички догађај 15. конгреса. Симболично је и то што је током 2016. године потписано 16 декларација и меморандума посвећених том питању, и то са десет партија из горепоменуте четири државе. Државна дума је 22. јуна 2016. године у своме Обраћању поздравила иницијативу политичара четири балканске земље која би требало да постане темељ архитектуре регионалне безбедности.

Ако руководство Европске уније у доношењу одлука везаних за развој ове интеграционе творевине не постане свесно приоритета националних интереса земаља-чланица и земаља-кандидата, укључујући и балканске земље, онда и сама будућност ЕУ може бити озбиљно доведена у питање.

О глобалним променама у евроатлантском региону убедљиво сведоче догађаји као што су Брегзит, победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД, резултати председничких избора у Бугарској и Молдавији, неуспех уставног референдума у Италији, висок ниво подршке аустријског евроскептика Норберта Хофера на председничким изборима и резултати унутарстраначких избора председничког кандидата у Француској. Пролази време доминације неолибералних евроатлантских вредности и беспоговорне експанзије НАТО-а и Европске уније. Та експанзија је изазвала низ системских проблема и кризу у односима између Русије и Запада. У дубокој кризи је и политика руководства ЕУ усмерена на разводњавање националних суверенитета, територијалних граница и економских интереса. Све више незадовољства изазива катастрофална миграциона политика и наметање антируских санкција које су неповољне по економије земаља Европе. У евроатлантском региону вектор расположења друштва почиње да се окреће у правцу приоритета националних вредности и интереса сопствених народа и држава, науштрб наднационалних творевина и доктрина. Само уз уважавање националних интереса и поштовање међународног права може се развијати успешна сарадња оријентисана на формирање заједничког простора мира, безбедности и равноправне сарадње у Европи и читавом евроатлантском региону. Сада за руководство ЕУ наступа важан тренутак у коме оно приликом доношења одлука везаних за развој ове интеграционе творевине треба да постане свесно приоритета националних интереса како земаља-чланица, тако и земаља-кандидата.

Нажалост, досада су се представници ЕУ придржавали погрешне праксе која је подразумевала да земље-кандидати обавезно морају постати чланице НАТО-а на путу европске интеграције.

Тако се данас Србији и Црној Гори, чији су народи највише страдали од бомбардовања НАТО-а, насилно намећу неприхватљиви кораци усмерени на улазак у војни блок НАТО, иако је он за њих агресор. Нажалост, функционери из ЕУ и НАТО-а по свему судећи не маре много за револт и бурну реакцију на Балкану. Народна скупштина Србије је 12. фебруара ратификовала најновији Споразум између Владе Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке. Само један такав догађај (а од 2005. године је Србија потписала са НАТО-ом укупно пет споразума) био је довољан да на улице Београда, Ниша и других српских градова изађу десетине хиљада револтираних грађана.

Захтеви да се призна Косово су такође питање које иритира грађане Србије и Републике Српске, а за Црну Гору је постало актуелно питање анулирања раније донете одлуке о признању Косова. Косово је вишевековни центар духовности и државности Србије и Црне Горе. То упечатљиво потврђују речи које је недавно изговорио свјатјејши патријарх московски и целе Русије Кирил. Он је значај Косова упоредио са значајем Кијева за руску државност и националну традицију. Српске колеге су ми у више наврата говориле да би потписивање несрећног Бриселског споразума било немогуће после историјског референдума и повратка Крима и Севастопоља у Руску Федерацију. У политици, међутим, као и у историји, не вреди размишљати о томе шта би се догодило у неким другачијим околностима. У овом тренутку је очигледно да су захтеви за такозваном „нормализацијом односа са Приштином“, које су шефица европске дипломатије Кетрин Ештон и државна секретарка САД Хилари Клинтон 2012-2013. године постављале српском руководству као обавезан услов на даљем путу ка Европској унији, нанели штету Србији и положају Срба који живе на Косову и Метохији.

У Црној Гори је одређена група политичких посленика деценијама користила системске проблеме изазване експанзијом НАТО-а уз подршку Европске уније како би завела ауторитарну диктатуру којом се брутално газе национални интереси, права и слободе грађана Црне Горе, а такође и историјске, духовне и културне вредности сопственог народа.

Врло је очигледно жалосно стање у које је Црну Гору довела та антинационална политика вештачког стварања унутрашњих конфликата и коришћења спољних супротности ради реализације сопствених амбиција.

Парламентарни избори 16. октобра одржани су у атмосфери полицијског притиска и психозе, изазване намерно измишљеном фарсом, која је касније окарактерисана као покушај државног удара. После тога је полупразни парламент формирао владу која не ужива пуну народну подршку и у најбољем случају се може третирати као „привремена“. Опозиција бојкотује рад Скупштине и залаже се за спровођење објективне истраге околности такозваног државног удара, као и за организовање превремених парламентарних избора у Црној Гори. Захтеви консолидоване опозиције су легитимни и немогуће је игнорисати их, какве год инструкције стизале од ментора из НАТО-а, Европске уније, Берлина и других европских центара. У том контексту су потпуно апсурдни покушаји појединих заштитника црногорског режима да прикажу опозицију као „проруску колону“. Сасвим је очигледно да су антидемократски потези власти током избора дефинитивно ујединили политичке покрете различитих погледа и схватања, и они су и поред полицијског притиска освојили половину посланичких мандата. Те политичке снаге сада представљају легитимне интересе грађана Црне Горе и формирају њене националне приоритете. Структуре које покушавају да по сваку цену задрже власт појачавају притисак на опозицију. У Црној Гори се из политичких побуда врше прогони парламентараца, грађанских активиста и новинара који се не слажу са властима.

Актуелна питања савремене балканске политике су неопходност развоја балканског регионалног пројекта заснованог на принципима војне неутралности, приоритет националних интереса у односу на захтеве које балканским земљама намећу НАТО и ЕУ, и првостепени значај непосредног изјављивања народне воље приликом доношења кључних одлука.

Криза експанзије НАТО-а и контроверзна политика Европске уније на Балкану фактички су условиле појаву сопственог регионалног пројекта. У Србији регионални пројекат подржава владајућа српска Напредна странка, као и њен коалициони партнер Српска народна партија. По том питању су солидарне и опозиционе парламентарне снаге ДСС и Двери српске. У сусрету одржаном у новембру лидер Српског сабора Заветници Стефан Стаменковски је истакао да Балкански пројекат фактички враћа Србији статус регионалног лидера. Политичари из Републике Српске у том пројекту виде перспективу за стабилно функционисање конфедерације Босне и Херцеговине и развој сарадње засноване на узајамном поштовању и уважавању права њених ентитета и државотворних нација. Колегама из Македоније регионални пројекат доноси јачу стабилност и економске перспективе. Ова концепција није оптерећена грчко-македонским несугласицама везаним за назив земље. Уз све речено треба додати да су представници Црне Горе најактивнији модератори овог пројекта, с обзиром да је Црна Гора у садашњој ситуацији више од других земаља „Балканске четворке“ угрожена експанзијом НАТО-а.

Актуелна питања савремене балканске политике су перспективност развоја балканског регионалног пројекта заснованог на принципима војне неутралности, приоритет националних интереса у односу на захтеве које балканским земљама намећу НАТО и ЕУ, и првостепени значај непосредног изјављивања народне воље приликом доношења кључних одлука.

Нова Концепција спољне политике Русије предвиђа конструктивну и свестрану сарадњу са европским државама које нису чланице војних алијанси.

Први пут у историји савремене Русије председник Руске Федерације В. В. Путин дефинисао је у Концепцији спољне политике члан 69, који предвиђа поштовање „избора европских држава које нису чланице војних алијанси“ и које „дају стварни допринос безбедности и стабилности у Европи“, као и спремност Русије „за конструктивну и свестрану сарадњу са њима“. Та одредба се у пуној мери односи на нашу сарадњу са одговорним патриотским снагама Србије, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине, и на пружање подршке теми војне неутралности „Балканске четворке“ на међународном нивоу, између осталог и у сарадњи са новом америчком администрацијом.

Сада поједини наши критичари покушавају да представе руску подршку војној неутралности на Балкану као покушај Москве да створи Балкански протекторат, или чак „Балканску губернију“. Тим критичарима бих препоручио да обрате пажњу на историју Швајцарске и Аустрије. Зар се те државе Европе могу третирати као руски протекторати само зато што се њихова војна неутралност формирала пре 200 година уз активно учешће Руске империје и пре 60 година уз активно учешће Совјетског Савеза?

Досада, нажалост, нису сумирани резултати трагичних догађаја везаних за распад Југославије. Многа неслагања и конфликти који су изазвани у овом региону крајем прошлог столећа и даље тињају, угрожавајући мир и безбедност читавог европског простора. Поуздани мир и безбедност на Балкану и у евроатлантском региону у целини може обезбедити само међународна заједница ослањајући се на принципе недељивости безбедности, као и на принципе равноправне сарадње и узајамног поверења.

(Извор: Руска реч)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: