Zečevizija – Džaba im pare, nemaju rješenje

Piše: Božidar Zečević

U znaku znaku korone televizija se još jednom potvrdila kao vodeća politička sila našeg doba, naročito otkad je svakodnevni brifing na državnom nivou izbio na prvo mesto društvene agende. Po prirodi stvari ta agenda podrazumeva traumatične momente, ali i prvorazredne političke senzacije, poput skorašnje izjave predsednika Srbije da ne postoji evropska solidarnost, koja je bajka na papiru, te da nam preostaje samo Kina i to ne za utehu nego na našu sreću.

Po svojim posledicama bila je to najvažnija politička izjava vrha naše države u poslednjih nekoliko godina. Skoro mesec dana od tada sve što se događalo oko nas samo je potvrđivalo njenu težinu: svedoci smo moralnog i svakog drugog kraha Evropske unije. Opšta pometnja povodom pandemije anulirala je preko noći njene temeljne principe, a članice su, umesto solidarnosti, stale da se otimaju oko kineske pomoći! (Pa su poslužili za primer bašibozuku u Podgorici koji je sličnim, poganim jezikom, stao da optužuje Srbiju za tobožnje otimanje nekih nepostojećih njihovih respiratora, a onda napravio neviđen, glupavi nepočin. Vid’la žaba…)

Nastao je muk. Onda tiho mrmljanje u redovima evrofanatika, zatim i šire, s obzirom na to da se na ovaj način politički vrh Srbije nikada nije obraćao nedodirljivom Berlinu i uvredljivom Briselu. Vučić nije rekao ništa što već nismo znali, ali je za ovu priliku izostavio svaku servilnost. Šta ga je navelo da barem jednom prelomi (u javnom obraćanju), još se ne zna, ali je pandemijom uznemirena i prepadnuta, a otužnom baletskom svitom ulagivanja Evropskoj uniji do srži ogorčena većinska Srbija doživela njegove reči kao melem na ranu.

Posle naročite tišine, kojoj se radovalo svako pošteno srce u Srbiji, uzela je reč premijerka, a ono što je izgovorila samo je pojačalo ionako gorak utisak: „Evropska unija ponudila pomoć Srbiji u borbi protiv virusa korona, ali u ovom trenutku ne može da je pruži.“ Ovaj tip konstrukta iz antidrama Joneska ili Adamova pogađa upravo zahvaljujući apsurdu na kome se osniva, kao što je bio i onaj Sema Fabricija, inače EU mirođije u svakoj lokalnoj društvenoj čorbi, koji nije izdržao da se ne proslavi sledećim demantijem: „Nije tačno da je Srbiji onemogućeno da kupuje opremu u Uniji. Nije reč o zabrani već o državnoj kontroli izvoza.“

Nije šija nego vrat, grohotom bi se na ovo smejala cela Srbija da trenutak nije duboko zabrinjavajući i da (ni)je vreme za šalu. Eto to je bilo bukvalno sve što je posle Vučićeve izjave imala da kaže Evropska unija o kojoj slušamo bajke već više od pola veka bazanja oko Goleš planine i raznih otvaranja te odlaganja poglavlja naše mučne „mape puta“ u bolji život. A onda se dogodio potpuni sunovrat: sada se Evropska unija gura da plati (bogami i plaća) troškove prevoza pomoći iz Kine, isti Fabrici na Surčinu dočekuje kineske avione pomoći a sve ovo se naziva „porukom solidarnosti i zajedništva“. Moree… Alal im te pare i bolje da su ćutali.

Efekat trežnjenja od teškog mamurluka trajao je dok se tu gurala i Joksimovićeva s pokušajima pravdanja EU, kao da je ona opunomoćena njihova ministarka u Srbiji, a ne obrnuto, te organizovala nekakve video-konferencije o pomoći, umesto pomoći same. Na pitanje „šta reći?“ oglasio se, međutim, Emir Kusturica svojim blogom u „Iskri“, otkrivši da se radi o nečem mnogo ozbiljnijem nego što je notorna sebičnost naših mentora: „To je bila civilizacija za koju se činilo da može sve, a sada smo svjedoci da ne može ništa“, napisao je Kusturica. „U svijetu gdje je realnost profana, spektakl sakralan, gdje naučnici nemaju svoje mjesto, bićemo kažnjeni smrću, jer nismo imali snage da ranije shvatimo da bogatstvo ne može sve, a vjerovali smo u tu laž. Džaba im pare, nemaju rješenje za sićušnog kovida.“

A što se tiče daljinskog koji svaki čas pritiskamo s nadom u blažu vest, Kusta piše ono što mislimo da znamo, a treba da čujemo još ko zna koliko puta: „Sve što bane u vaše kuće preko ekrana pritiskom na daljinski, iz bilo kojeg izvora dođe do vas slika i ton, vi ste im već dobacili konopac koji će vam, na kraju, biti dobar jedino za vješanje. Vi postajete svjedok saradnik globalističkog podzemlja čiji rad, pored ostalih, pokriva Žižek (Slavoj, slovenačko-mondijalistički postmoderni filozof sa kojim ovde žestoko polemiše Kusturica, prim. B. Z.).

Sve to u vrijeme kada je ljudski nemoral uslov za uspjeh, u vremenu kada zalazi sunce civilizacije kojoj smo se do juče divili. Tada su svi oni vaši gosti preko ekrana samo varalice koje mamuzaju mrtvog konja iz čije lešine izlaze modeli koje kod nas kopiraju starlete, prostitutke koje su legalizovale svoju građevinu, političari koji se bogate, a na kraju iz tog svijeta dolazi i virus korona.“

Izvor: Pečat