Здравица Пенсу: На Теби је да сјетујеш и караш, а на нама да слушамо и трпимо

Пише: Борис Јовановић

Ко је то нама добродошао? Шта је то нама добродошло? Коме ћемо хорски и братски наздрављати кад слети, а слетјело је са својих висина на наше малене, али часне и тако даље, висове…

Што ли је дошао? Зашто ли нас је обрадовао, зна ли, забога, колико смо му се обрадовали и колико нам је сад лакша наша тежина, колико нам је веселија наша мука и слађа невоља наша?

Шта ли ће нам рећи и шта ли му значи то што је рекао и зашто нас тако гледа и што нас ништа не чује, а знамо, засигурно знамо, да смо му срцу драги, да нас у американској души носи, да нас дубоко у својој дубини благосиља и тетоши.

Здрав си, соколе наш, и добродошао си, потпредсједниче највеће и најмилије силе која нас је увијек и у свему подржавала, па чак и онда када је ту помоћ и издашност било врло тешко сносити и подносити.

Здрав си, јастребе и брате, први до првога, најважнији до најважнијега, паметнији од најпаметнијега и храбрији од најхрабријега! Мора бити тако, јер да није тако не би ни долазио код нас гдје је свако такои овако и онако.

Здрав си, здравино и правино, и здраво ти било све оно што си нам приредио и уредио, што си нам засновао и основао, што си нам рекао и помислио, а знамо добро шта треба да знамо од сада па задовијек и у вијеки вијекова – амин.

Здрав си и весео си, узвишени потпредсједниче свих американских држава, гдје год био и што год радио! Код нас ти је срцу најмилије, као што нам ганут добродошлицом незванично натукну, и много нам је жао, а знамо да нашим сузама вјерујеш, што нијеси још остао и што се нијеси ошамућен блиском сарадњом још малчице задржао… Али, како ви то кажете, братска американска браћо, вријеме је новац, а кесе нам нијесу рођене сестрице! Поштујемо, много поштовани, све оно што сте нам у неколико ријечи изрекли и памтићемо и Ваше ријечи и Ваше високоумно ћутање, особито у тренуцима Ваше разбибриге и доколице кад сте стишано питали мудре убеућене савјетникеко смо ми и гд је сте то Ви, Ваше благорође, јер све је већ речено осим онога што се никада неће изрећи, а тако се ласно слути и распознаје.

Здрав си, кућићу и кољеновићу, а када ми тако ословимо некога, онда је тај неко заиста неко, јер ми смо, као што Вам је речено, одувијек знали да саспемо, брк у брк, све оно што нико није ни могао ни смио! Бобу-поп, а попу-боб, по нашем, а и вашем вајкадашњем, а витешком обичају! И сада када си на небеским висинама у челичној птици, знај да постоји један народић који лети и када хода и који пада и када лети! Не заборави нас небесниче, јер је небо једина мјера наше љубави и оданости.

Здрав си, оџаклијићу и темељковићу, и кад љубиш званично и кад ћушкаш незванично, јер су и званични пољупци и незваничне ћушке доказ Ваше званичне љубави и незваничног милосрђа! Старији си од нас, иако си много млађи, па је, као што то добри обичаји налажу, на Теби да сјетујеш и караш, а на нама да слушамо и трпимо…

Здрав си, праведниче и мирољупче, настављачу узорних и часних земљотресаца и освајача, рушитеља и палитеља, тирана и човјекољубаца! Ваша славна топузина зна јунаштву праведну цијену, а ваша миротворачка мисија која разара куле и градове, која ломи кубета и минарете, која преврће и гробове и колијевке, која сажиже и иконописце и калиграфе, довешће бесправно разбојиште неамериканског полусвијета к познанију права…

Здрав си, благоумни учитељу, драги наставниче, небом осијани, јер задатак је смијешни људска судба, а људски живот сновиђење страшно, за сваког онога бестидника који се још увијек није одрекао оних времена када нијесмо били ово што јесмо сада и оних људи који нијесу припадали скупоцјеном хербарију љуђи и јунака добронамјерних фанатика наше свете НАТО-алијансе…

Здрав си, здраворазумниче и помиритељу, који си овај свијет испитао и отрови му чашу искапио, како се то некада код нас зборило, док смо још без вашег братскога бијелога штапа и осталих чудеса свеамериканског напредног човјечанства тумарали мрклинама и маглинама у глувоме мраку и застидности својој.

Здрав си, здрава сило и права снаго, и не заборави да на овој кугли што се окреће око Америке постоји један малени народ који је увијек више припадао другима него себи и који је у том несебичију био и остао оно што никада није био. Што би се код вас, преузвишени, рекло: некад Индијанци, сад – Американци.

И не заборави: наздрављаћемо док год нас траје и док се гођ чује здравица Руси неће проћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: