Завршена прва фаза рестаурације Богородице Перивлепте
1 min read
Ова литијска икона Богородице Перивлепте са Христом, са чије је друге стране представа Светог Јована Крститеља, настала је око 1330. године и рад је непознатог византијског иконописца, претпоставља се из солунске или цариградске школе. Особеност „Чајничке Краснице” – да држи Христа на десној, а не на левој руци – повезује је са легендом по којој је представу иконописао апостол и јеванђелиста Свети Лука док му је позирала сама Богородица.
Релативно је код нас мали број таквих икона, а међу њима је без сумње најпознатија Пресвета Богородица Тројеручица, која се чува у Милутиновој цркви на Хиландару. У Српску царску лавру Тројеручицу је из Палестине донео Свети Сава, а према предању, „Чајничку Красницу” је оданде донео управо краљ Милутин и од тада је била на двору Немањића, све док је цар Урош није даривао манастиру Бањи код Прибоја. Када је манастир концем 16. века спаљен, икона је „из ватре” спасена и пренета у Чајниче, где се данас чува на новом трону у цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице.
– Култ „Краснице” је у Чајничу толико јак да, рецимо, није долазило у обзир ни да икону пренесемо из цркве у конак, где бисмо имали боље услове за рад, почев од природног осветљења па надаље. Уместо тога смо малу конзерваторску радионицу практично формирали у самом храму – прича за „Дневник” Синиша Зековић. – И у тој ’радионици’ смо привели крају ову прву фазу радова, која је подразумевала конзервацију и чишћење иконе, али пре свега анализу историјских слојева, односно претходних захвата и интервенција. А њих је, показало се, било прилично у протеклим вековима.
Између осталог, икона је делом пресликана у 16. или 17. веку. „Нове” су драперије, а леви доњи део иконе пресликан је у потпуности, укључујући ту и Христову леву руку. Чак на рукаву пише да је то радио мајстор из Одесе, мада не и када. У питању јесте био добар иконописац, али он не само да је пресликао одежде, него је у ту Христову руку ставио и свитак са натписом на црквенословенском језику: Младенац… тебје рад… милостију.
– План је био да скинемо премазе, патиниране лакове.., али да не дирамо велике пресликане површине, не само зато што не знамо са сигурношћу у ком је стању оригинални бојени слој испод, већ пре свега због чињенице да су и ти прислици део историје иконе. Уместо тога, циљ нам је био да само установимо како је оригинал изгледао, а шта је накнадно рађено. Тако смо нашли не само изворне слојеве боје испод нових драперија, него смо дошли и до Христове леве ручице и оригиналног свитка, који при томе није ни размотан већ је завијен. Срећом, изворни сликани слој потпуно је сачуван на инкарнатима, односно та меланхолична лица Богородице и Христа, ретка у иконографији, уопште нису дирана. Такође, ни на другој страни, на којој је Јован Крститељ, ништа није пресликавано.
До потпуне слике о томе како је изгледао оригинал није се, иначе, могло доћи ни уз помоћ инфрацрвених релфлектованих фотографија, јер је икона после Другог светског рата, због заштите од црвоточине, те импрегнације и фиксирања бојеног слоја, потапана у восак, што је била уобичајена метода за то време. На овај начин, који је у конзерваторској пракси одавно напуштен, икона се ипак није одржала, већ је дошло до даљег нарушавања бојеног слоја, који је поново почео да отпада.
– Нажалост, у архивама не постоји документација о свим тим претходним конзерваторским радовима, али емпиријом, односно визуелним прегледом и на темељу искуства успели смо да установимо шта је све рађено. Наша прва интервенција је стога и била усмерена ка томе да консолидујемо и фиксирамо угрожене делове бојеног слоја. При томе нисмо били у могућности да мењамо технологију рада, будући да је икона потпуно натопљена том воско-смоластом масом. А ту онда нема назад.
