Затурена бритва
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Једном је један мој стриц, потешке нарави и нестрпљен, док смо косили подно Преслапе, негдје затурио бритву. А бритва је била мимо друге. Још ђед је купио нигдје ближе него у Скадру, корице од седефа а оштрица од најфинијег челика дамаског. Ваљала је овна под звоном, а стриц је стално говорио да је не би дао ни за три. Знајући све то, сви до једног, велико и мало, дали смо се у трагање за бритвом. Преврнут је сваки камен, сваки откос, ишло се у свим правцима у којима је ишао стриц, али чега нема – нема. Сунце се већ било наслонило на Бјеласицу а сјенке јурнуле низ Јалу кад се одустало од трагања. Стриц, начморен као Комови кад се обавију чалмом градоносних облака, само је заћутао, скинуо капут са овршка и заждио кући.
Данима смо, док смо пластили и садијевали сијено, као сове буљили не би ли је угледали и стрицу ухватили муштулук, али…. Скоро мјесец дана касније, када је стрина коначно измолила стрица да промијени панталоне како би их опрала, бритва је нађена у њихивом дубоком џепу. Стриц се само почешао по глави и промрљао: „а ја се данима чудим шта ме то повремено нажуља низ стегно“. Сви смо очекивали радост на стричевом лицу, али он је само одложио бритву у фиоку креденца, први пут се раздвајајући са њом још откад му је ђед, као дјечачићу прслих гаћа, поклонио и оставио у аманет, уру прије него ће промијенити свијетом. И никад је више не узе у руке и ено је и данас на истом мјесту, у истом већ скоро струлом креденцу, у кући у коју одавно, осим духова, више нико не свраћа.
На ову хуморно – суморну епизоду из дјетињства подсјетише ме све бројнији судски предмети који се годинама „губе и затурају“ по тужилачким и судским фиокама све док на свјетло дана не избије обавезујућа ослобађајућа „пресуда“ због застаре или недоношења пресуде у року од три године. Чак и када „затурени“ предмет све вријеме жуља јавност, као бритва покојног стрица, није ни од какве помоћи да се ухвати корак са роковима и пресуди, па како год. Мало се подигне медијска прашина, потраје неко вријеме, а онда се слегне и, како би то рекао народ, поједе вук магарца. А ко је вук а ко су магарци остављам читаоцу да пресуди. Ваљда ће то учинити прије него вријеме исцури.
Тужиоци и судије се „ваде“ на лоше услове, мале плате и недостатак кадрова што, руку на срце, и није далеко од истине. Али, тај губер никад није био довољно дугачак тако да се господа у тогама раскомоте и опруже колико су дуги, па се ипак тужило, судило и пресуђивало. Додуше, било је и у тим временима свега и свачега, али, кажем, „било је“! Или, да подсјетим на онај виц када је један од револуционарних функционера, на неком послијератном скупу у Србији, на пасје руге, критиковао претходни режим, стално истичући како је „био труо“. Тада је један од присутих, скривен негдје у дну сале, прокоментарисао: „Имало, па трулело. Код вас нема да сатруне“!
Има судија и судова, разних и од сваке руке. Некада се, кад би омашили ови земаљски, полагала нада у онај Божји и Страшни суд, на крају свега. Можда је чињеница да су ова два „суда“ одавно суспендована и разријешена, олакшала обавезу и савјест ових земаљских, али и даље има суда над судовима: СУД ВРЕМЕНА чије „пресуде“ не застаријевају. А вријеме је мајсторско решето. И не пролази, и не застаријева, оно само сазријева. Сазреће једном и ово наше. И ваљда ће наћи и.ону ововремену „Бритву“ коју би упорно да „затуре“!
NEKA KAKO SE STRIČEVA BRITVA ZATURI,
NO KAKO OBJASNI ZATURENU PRAVDU ! ! !