Зашто тако једнокрвна и истојезична браћо?
1 min read
Коме боде очи и смета спомен-плоча ослободиоцима Будве 1918. године? Сада је свакоме јасно, након помамне хајке да се што прије уклони. То раде само помамљени вандали склони рушилаштву.
Културним и образованим људима такве активности нису ни на крај памети. Толико знамо, али још не знамо зашто би ту спомен-плочу требало уклонити? С обзиром да је културно-историјски споменик једног времена важног за ослобођење и уједињење?
Споменик није важан само за Будву и Боку него за читаву заједничку државу велику Југославију, уважавану широм свијета. За њену величину и уважавање најзаслужнија је храбра српска војска, што је тајкође познато и признато широм свијета. Тај свијет није заборавио ни потоке крви српских јунака који су Косову пољу зауставили исламску најезду ка Европи. Није заборавио ни чувене побједничким битке на Церу, Колубари, Брегалници, Куманову, Кајмакчалану, Балканским ратовима, Првом свјетском рату обје Албанске голготе (1912. и 1914.) и паклени пробој Солунског фронта.
Ето, у том великом свијету нађе се нека безумна маленкост која кипти од патолошке мржње према свему што је српско. Обично се то дешава оним особама који пате од комплекса мење вриједности и никад нису задовољни оним што им је Бог дао, па завиде већима и уваженијима. Завист прераста у мржњу што је демон-ска категорија, супротна хришћанском његовању братске љубави и љубави уопште.
Чекићима на ћирилицу
Културним људима без обзира на вјеру и нације нису сметали млетачки лавови, симболи јеванђелисте Марка, изнад главног улаза у стари град Котора и на бедемима лијево и десно. Била су то високо умјетнички дјела у камену, што је обогаћивало културно-историјску баштину Котора. А онда су се појавили неки млади вандали који су се пели високим мердвинама до тих умјетничких дјела и немилосрдно их тешким мацама уништавали. Жалосно!
На њих су се угледали они дивљаци у Вуковару који су се исто тако пентрали по мердевинама да би мацама разбијали табле са ћириличним писмом. Сада се и у Будви неко на њих угледа.
Прошле године је уз много труда и трошкова почело обнављање млетачких лавова, симбола јеванђелисте Марка. Неке људе је то радовало, неке љутило, али нико није тражио да се спријечи обнова. Сада су сви свјесни да су то богати културно-историјски споменици једног времена, али није свугдје култура на висини као у најстаријем културном центру Боке. Не само Боке него и много шире.
Многи знају, а прегаоци да се уклони спомен-плоча у Будви показују незнање да је врло дуго трајало савезничко држање Солунског фронта без помака. Све док није стигла са Крфа и других логора опорављена српска војска. А тада је дошло до величанственог пробоја фронта на сектору препуштеном српској војци која га је прва пробила и одмах без предаха наставила гоњење у стопу њемачких и бугарских дивизија које су се у бјежанији предавале једна за другом бацајући оружје и опрему.
Главнина српске војске је препустила богати ратни плијен и дуге колоне заробљеника савезницима да се они кубуре са њима, а српска војска је хитала ка својој Србији тако да је завезници ни са комором нису могли стизасти.
Ослободиоци Будве
Формирање Југословенске дивизија српске војске почело је још прије пробоја Солунског фронта, а попуњавала се, такорећи успут, јер је била позадинска до одвајања од главнине. А тада је по наређењу српске команде кренула преко Скадра, Подгорице и Цетиња према Боки ненаилазећи на отпор аустроугарске војске у расулу. Побједничка војска је наступала и у градове улазила са три барјактара који су носили тробојке: црвено-плаво-бијело, бијело-плаво-црвено и црвено-бијело-плаво, без икаквих апликација. Црногорског барјака није било јер се знало да су српска и црногорска тробојка једнаке. Бајактар те заставе је био Луштичанин Нико Ђуров Поповић добровољац балканских и првог свјетског рата.
Ко је ослободио Будву? Био је то огранак добровољачке Југословенске дивизије српске војске која је имала задатак да прије савезника Италијана стигне у Боку, односно да предухитри и осујети њихове намјере да као нови окупатор замјени бившег. Тај дио Југословенске дивизије био је под командом потпуковника Светислава Симовића.
Његова сјећања са много детаља чувају се у Градској библиотеци у Херцег-Новом. Под његовом командом је било Словенаца, Хрвата, Босанаца, по који Македонац, Мађар, наравно и Срба добровољци из Црне Горе, Босне, Далмације и других крајева, али најмање из Србије, што се односи и на официре.
Успут су се прикључивали нови добровољци а неорганизовано и мање групе црногорских комита. Са некима од њих било и мањих неприлика, срећом без жртава, када су хтјели силом уђи у Котор прије регуларне војске под Симовићевом командом.
Постиђени „србождери“
Било је то ујутро 9. новембра 1918. Комите су предводили Блажо Рогановић и Ђуро Кривокапић из Цуца, који, како у једном објављеном запису стоји: „Наоружани су до зуба, пушкама, бајонетима, револверима и бомбама…“ Пред њих су изашли у име Одбора народног вијећа др. Филип Лазаревић, др Божо Вукотић, др Мило Вукотић, прота Јован Бућин „наоружан“ ручним крстом и светом водицом за благословљење (све Грбљани који живе у Котору) и дон Антон Милошевић са Јеванђељем у рукама и одлуком Одбора народног вијећа да се, чим стигне „Југословенски пук“ како стоји у запису“, комити разоружају и удаље из града – што се десило већ сутрадан.
По Симовићевом запису, тачно у 14 часова окупљени народ је продужио марш према Котору и око 15 часова био пред Котором гдје је успостављен поредак за свечани улазак у град: на челу цетињска војна музика, за њом коњички вод, па трећи батаљон, први батаљон, други бараљон, бртска артиљеријска батерија, а у задњем ешалону чланови Народног вијећа, преживјели чланови предратних српских организација, чланови Српског сокола, у униформама и други представници града.
За разлику од умоболних „србождера“ како проф. др Лазо М. Костић (рођен у Грбљу) назива оне у Црној Гори који српску војску називају „окупаторском“ (како нису називали ни италијански војску за врије окупације веромоненегрије), у Грчкој (Тесалија) имају иконе Свете српске војске на светим Метеорима, свјетском чуду коме је знатно допринијела та војска.
Њен духовни предводник Јоасаф, проглашен је за светитеља Грчке православне цркве, а након тога и Српске православне цркве као посљедњи светац Светородне лозе Немањића. То није једино величање славне српске војске у свијету, а за ову прилику је довољно да се постиде „србождери“.
Аутор текста је Васко Костић из Матице Боке.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
РАСТАНАК ДЕДЕ И УНУКА
Црногорски краљ Никола не само да није у одлучујућим тренутцима Првог светског рата подстакао војску да пружи отпор непријатељу, него је 19. јануара 1916. године у касним послеподневним часовима тајно напустио своју земљу, не обавестивши о томе ни чланове владе и не оставивши никаква упутства министрима. Он је отишао у Скадар а одатле се пребацио у албанску луку Медову на Јадранском мору. Ту се накратко сусрео са својим унуком – регентом Александром. Француски посланик при српској влади у избеглиштву Огист Боп овако је у својим сећањима описао растанак деде и унука:
“На обали, усред узавреле гомиле, међу балама материјала …, краљ (Никола) и регент седе на сандуцима. Адмирал Трубриџ (енглески командант у Албанији) наредио је да им се из његове бараке донесу столице и они су остали тако три часа у разговору… Најзад, торпиљер је био спреман, краљ је могао да се укрца… Лађа је отпутовала, али је на албанској обали регент остао”. Као што се види, српски врховни командант остао је са својом војском а црногорски главнокомандујући напустио је и своју земљу и своју војску.
Много се у историографији расправљало, нарочито између два светска рата, о поступку краља Николе. Тражен је одговор на два питања: зашто се залагао за сепаратни мир и зашто се није са својом војском, преко Албаније, повукао у Грчку, као што је то учинила српска војска и српски краљ. Одговор на прво питање лако се може дати јер су после Првог светског рата пронађени у страним и домаћим архивама многи документи који објашњавају, али не оправдавају Николино понашање у првим годинама ратног сукоба (до капитулације Црне Горе 1916. године).
Сумње савезника и српске дипломатије да црногорски краљ “шурује са непријатељем” у најтежим тренуцима рата, показале су се као тачне. Још у јуну 1915. године, цетињски двор је успоставио везу са аустроугарском владом. Николин син кнез Петар састао се са мајором Густавом фон Хубком, бившим аустроугарским војним аташеом на Цетињу. Званичан разлог састанка била је молба црногорског двора да се прекину ваздушни напади на недужно становништво. Али из извештаја који је мајор Хубка 21. јуна 1915. године послао барону Јаношу Форгачу, начелнику у бечком министарству иностраних послова, види се да су на овом састанку покренута и осетљива политичка питања. Кнез Петар је у завијеној форми изразио жељу да односи између Црне Горе и Аустро-Угарске после рата буду и даље пријатељски.
Много тежи случај се десио у јесен 1915. године, који је од неких окарактерисан као издаја савезника. Престолонаследник Данило је, наиме, у најкритичнијим тренуцима рата напустио Црну Гору и наводно ради лечења отишао у Швајцарску. Одатле је успоставио контакт са холандским бароном Де Круфом, који је некад био поморски официр а у том тренутку је радио као новински дописник из Софије. Црногорски кнез се од раније познавао са њим јер је Крут био у родбинској вези са Даниловом женом, пореклом мекленбуршком принцезом. Пошто је престолонаследник знао да је Круф у добрим односима са неким утицајним аустроугарским и немачким дипломатама, он му је 11. новембра 1915. године упутио следећи телеграм (шифрован):
“Можете ли прозрети праве намере Централних (сила) у погледу Црне Горе, и Србије; дајте сугеришите по могућству Кајзеру, да би анексија Црне Горе била неподношљиво ђуле, извор сталних немира; убедите Беч у реална преимућства, и велики интерес за Централне (силе) да сачувају заувек једну српску државу њима захвалну, према томе и одану… (мисли се на Црну Гору)
Ми би могли осигурати равнотежу ако би се Црна Гора увећала делом Србије, крајњим делом Далмације, Северном Албанијом, већ поседнутом, чинећи тако једну српску краљевину. У том случају били би смо у стању и расположени да скренемо српско повлачење у правцу Албаније и да не примимо српске трупе на нашу територију, као ни савезничке трупе, а да прихватимо уговор са Централним (силама) на означеним основама.
Одговорите што је могуће брже и у потврдном случају поступите не губећи време.”
Поступајући по налогу изнетом у овом телеграму, Круф је покушао да преговара са званичним представником аустроугарског министарства иностраних послова. Али влада у Бечу је захтевала да он покаже овлашћење за преговоре, потписано од краља Николе. Пошто у ратним приликама није могао безбедно стићи на Цетиње да би добио краљево овлашћење, Круфови контакти са Бечом су прекинути. Међутим, немачко министарство иностраних послова, сазнавши од Аустријанаца да Данило преко посредника жели да преговара о условима мира, затражило је од свог дипломате Бернсдорфа да ступи у контакт са црногорским престолонаследником. Данило је прихватио контакт и одредио црногорског почасног конзула у Милану – Карминатиа, да у његово име преговара са немачким дипломатом. Бернсдорф је приликом првог сусрета у рукама имао следећу понуду Берлина: ако краљ Никола спречи повлачење дела српске војске преко Црне Горе за Албанију, Немачка нуди Црној Гори половину Српске Македоније и пет милиона талира. Немачки дипломата је истовремено предао Карминатиу и писмо немачког цара Виљема II за краља Николу. У овом писму, како тврди Митар Мартиновић, црногорском краљу је нуђен сепаратни мир, уз услове које је већ понудио Бернсдорф.
Контакти кнеза Петра са мајором Хубком, ангажовање барона Круфа око склапања мира а нарочито преговори Бернсдорфа и Карминатија и то у тренутку када се српска војска спремала за улазак у “Дантеов Пакао”, како је назван прелазак преко Албаније, оцењени су од дипломата неких савезничких земаља и од владе Србије као акт издаје.
Međutim, najveća opasnost je dolazila od tzv. „Londonskog ugovora“. To je bio tajni dokument iz 1915., koji je predviđao podjelu teritorija koji su sada bili dio države SHS između Italije i Srbije. Vršeći svoje pravo, Talijani postupno zaposjedaju zapad Slovenije, Istru, gotovo sve otoke i sjevernu Dalmaciju. Na istoku, Baranja, Bačka i Banat otkazuju lojalnost Narodnom vijeću, osnivaju Vojvodinu Srpsku i priključuju se Srbiji. Istim činom prijeti i Srijem, dok se dvije trećine kotareva BiH također izjašnjava za priključenje Srbiji.
Niti na unutarnjem planu država SHS nije mogla funkcionirati. Skupine austrougarskih dezertera i bivših ratnih zarobljenika koji su se vraćali iz Rusije već uvelike zadojeni komunizmom, stvaraju paravojne formacije, „Zeleni Kader“, te praktički paraliziraju život u mnogim krajevima, proglašujući „crvene republike“, a Narodno vijeće ne raspolaže nikakvim sredstvima prisile, te nije u stanju uopće kontrolirati svoj teritorij.
U takvoj situaciji, Hrvatska je imala dvije alternative. Prva je bila, tvrdoglavo ustrajati na nezavisnosti, te završiti podijeljena između Italije i Srbije, čime bi nestalo i hrvatske državnosti, i hrvatskog imena, koje bi se očuvalo samo u današnjem sjeverozapadnom području koje bi zasigurno anektirala Mađarska; bili bi sretni ako bi im se Mađari smilovali i dodijelili lokalnu autonomiju na širem području Zagreba. Druga alternativa je bila kolektivni ulazak hrvatskog naroda u jugoslavensku državu. To je imalo sljedeće posljedice: svi većinski hrvatski krajevi su spašeni od Austrijanaca i Mađara, jer oni, kao poraženi, nisu smjeli ići protiv pobjedničke Srbije, kao što bi smjeli protiv nepriznate države SHS, da je htjela opstati. Talijanski zahtjevi su bili znatno reducirani, jer se morala napraviti ravnoteža između dva pobjednika; ono što je Talijanima rapalskim ugovorom pripalo, malen je dio onoga što im je stvarno obećano. Većina hrvatskog naroda očuvana je kao cjelina unutar jugoslavenske države, pa se kao cjelina mogla lakše organizirati, nego da je razmrvljena između susjednih država. Isto tako, moramo znati, da su Hrvati ulazili u Jugoslaviju na principu ideje jugoslavenstva, što znači, da im se priznalo da su bili žrtve Austrije i Mađarske, skinut im je teret poražene strane, skinuta im je krivnja za sudjelovanje u krvavoj agresiji na Srbiju u prvome svjetskome ratu, te su postali konstitutivni narod nove države. Hrvatska državnost je spašena kroz ugrađivanje u novu, jugoslavensku, hrvatsko ime je ušlo u naziv nove države, pa se tako po prvi puta od srednjovjekovlja pojavilo na svjetskoj političkoj karti, a hrvatska šahovnica je stala ravnopravno uz srpski i slovenski grb, na novom jugoslavenskom grbu. Preko 2000 hrvatskih domobranskih časnika primljeno je u novu vojsku.
Sumirajući sve to, možemo odgovoriti: stvaranje Jugoslavije 1918. godine, bila je povijesna nužnost, nužnost koja je faktički dugoročno spasila Hrvate od sigurne propasti.
Да. Југославија је спасила Хрвате, а урнисала Србе! И била је више повијесна глупост Срба него нужност.
Највећа српска историјска грешка.Давање државности Хрватима и Словенцима.Пораженим народима припадама оно што им је припадало-ПОРАЗ.Лијепо је војвода Живојин Мишић говорио регенту АЛександру.“Не прави се држава са дојучерашњим непријатељима.Никола Пашић је такође савјетовао краљу:“Где пободеш заставе означи границу.Али Александар ни да чује.Даде државу онима који до јуче кидисаше на српску нејач.Због енглеске политике да Срби не изађу на море и свог масонства и њихове кованице „брат је брату мио које вјере био „настаде краљевина СХС.Резултат такве историјске грешке је страдање Срба у наредних 100 год.коме се крај не назире ! Камо лијепе среће а и памети, да их је послушао,данас би Срба било бар двапут више и имали би територију дупло већу.
petak, 5. rujna 2014.
Jesmo li 1918. doista uletjeli kao guske u maglu?
Nakon svih krvavih događaja i sukoba na Balkanu, mora se priznati, Hrvatima je, barem velikom postotku njih, jugoslavenstvo veoma omraženo. Sam pojam Jugoslavije u njima izaziva osjećaj da se radi o nečemu nametnutom, tlačiteljskom i protuhrvatskom. Zato se mnogi i nerado spominju glasovite 1918. godine. Te godine je naime stvorena jugoslavenska država. Govori se da je Stjepan Radić, šef HPSS-a, tom prigodom izjavio: „ne srljajte kao guske u maglu“. Ovo je trebalo biti upozorenje Hrvatima, neka ne idu bezglavo u ujedinjenje sa Srbijom, jer ih tamo ne čeka ništa dobro. Zato će danas mnogi Hrvati rado citirati navedenu izjavu, uz opasku „trebali smo slušati Radića“.
No, pošto se mi ne zadovoljavamo plitkim tumačenjem stvari, moramo se zapitati: je li stvaranje Jugoslavije bio uistinu loš potez za Hrvate, odnosno, je li se to stvaranje uopće moglo izbjeći, i koja bi stvarna alternativa ulasku u Jugoslaviju bila? Da bismo mogli odgovoriti na ova pitanja, moramo prvo vidjeti kakvo je stanje bilo na južnoslavenskom prostoru do 1918., i kako je tekao proces ujedinjenja.
Sve do jeseni 1918., na jugoslavenskom prostoru postojale su svega tri države: Austrougarska carevina, kraljevina Srbija i kraljevina Crna Gora. Kraljevina Srbija, sa Beogradom kao glavnim gradom, obuhvaćala je današnju užu Srbiju bez Vojvodine, Kosovo i Makedoniju. Od 1903., njome vlada dinastija Karađorđevića, odnosno kralj Petar I. U vrijeme koje nas ovdje zanima, stvarna vlast pripada njegovom sinu Aleksandru, koji vlada u svojstvu regenta. Kraljevinom Crnom Gorom, sa prijestolnicom u Cetinju, vlada dinastija Petrovića. Crna Gora obuhvaća otprilike svoj današnji teritorij i dio Kosova, osim Boke Kotorske i Barskog primorja koji pripadaju Austrougarskoj. Važno je naglasiti da je Crna Gora po svom nacionalnom sastavu u to doba bila isključivo srpska; Crnogorci su se osjećali Srbima.
Slovenija, uključujući sjeverne dijelove koji su danas u Austriji, kao i gradove koji pripadaju Italiji (Trst, Udine, Tržič i Gorica), Hrvatska, Vojvodina, BiH, Boka i Bar, sastavni su dijelovi Austrougarske. Međutim, austrougarski suverenitet se nije jednako primjenjivao u svim nabrojenim dijelovima. Moramo razlikovati teritorije koji su izravno dio Austrije, teritorije koji su izravno dio Ugarske, hrvatsko kraljevstvo, i BiH.
Povijesne slovenske pokrajine Koruška, Štajerska i Kranjska, kneževska grofovija Goriška Gradiška, slobodni carski grad Trst, Istra (sa slovenskim primorjem i hrvatskim kvarnerskim otocima), sastavni su dio austrijske države kao takve. Ne postoji Slovenija kao politički teritorij, niti Slovenci kao politički narod, to su jednostavno austrijske pokrajine naseljene Njemcima, Slovencima, Hrvatima i Talijanima. Gradiška, Trst i Istra čak čine i širu cjelinu-Austrijsko primorje.
Slovensko Prekomurje (krajnji istok između Mure i Drave), hrvatsko Međimurje, grad Rijeka, Baranja, Bačka i Banat, na isti su način sastavni dio Ugarske (mađarske države). Hrvatska je međutim, formalno pravno bila izvan toga, i imala status pridruženog kraljevstva, obuhvaćajući osim današnjeg teritorija, minus onoga što je bilo austrijsko i mađarsko, još i Srijem do Zemuna, Boku i Barsko primorje. To je bila tzv. „Trojedna kraljevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija“. Tako je to bilo formalno pravno, međutim, samo su Hrvatska i Slavonija uživale izvjesnu državnost i autonomiju na osnovu svoga prava, i to u povezanosti sa Mađarima; Dalmaciju su Austrijanci držali pod svojom vlašću. Jedno od velikih političkih pitanja toga vremena je upravo zahtjev Hrvata da se pravo konačno primjeni u stvarnosti i Dalmacija priključi Hrvatskoj i Slavoniji.
Bosna i Hercegovina su od 1908. godine dio Carevine, i to kao posebna zemlja pod mješovitom austrijsko-mađarskom upravom.
U jesen 1918., dolazi do krupnih promjena. Sa jedne strane, Crna Gora se priključuje Srbiji, a sa druge, raspada se Austrougarska. Odvajanje južnoslavenskih krajeva od Austrougarske je provelo tzv. „Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba“, stvorivši od njih „Državu Slovenaca, Hrvata i Srba“, odnosno, Državu SHS. Trojedna kraljevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija odcijepila se 29.10.1918., i odmah ušla u Državu SHS, priznajući Narodno vijeće kao državnu vlast.
Kakav je bio položaj ove države? Kao prvo, mora nam biti jasno, da na vanjskopolitičkom planu, ova država nije imala niti međunarodno priznanje, niti definirane granice. Niti jedna država na svijetu nije htjela priznati državu SHS. Većinski njemačke Koruška i Štajerska žele u Austriju, Mađari vuku svoje dijelove prema sebi. U bilo kojem trenutku, mogle su novostvorene Austrija i Mađarska, koje su imale međunarodni pravni subjektivitet i zadržale većinu vojnog potencijala propale Austrougarske, započeti zaposjedanje i cijepanje države SHS, a mlada država nije imala nikakav legitimitet ni vojnu silu da to spriječi.
Мали прилог за историју монтенегра. Негдје је у горњем Грбљу, наш публициста Васко Костић, био у друштву антрополога који су истраживали и проучавали начин градње кућа у тој области. Никако им није било јасно због чега су на свим старим кућама прозори према истоку били налик на пушкарнице а они према западу, где је сунца мање и где залази, нормалне величине. Док су они разглабали, то је због овога те то је због онога, пришла им је једна старицаи разрешила њихову дилему рекавши им да су ти прозори тако мали да би се заштитили од лопова црногорских, кроз тако мали прозор нису могли ништа украсти. Уздрављу
Nijesi ti zvucnik nego magnetofon,i palilo vi je to doskora,dav svjedoka penzija jedan guslar istorija,nego momcino bilo bi dobro kad polemises iznijeti stavove i istinu,naravno istorisku.Sve sto je zapisano o istoriji ove zemlje je u rukama Srba ili nase CRKVE ,vase je za sad blejanje,kako istorisko tako i sve drugo.Dobro ste od toga zivjeli,e doslo je vrijeme da se nesto drugo radi i to cese brzo pokazati.
Zato vama se mora priznati da znate lagati ,ili bolje reci izvtati sitinu,zato ste se podijelili u dvije akademije ,pa jos i nekakve SENATORE imate,vjerovatnom to po uzoru na Ameriku,mozda vi to bude ulaznica za NATO,ko zna.
Zaso zvucnik pojacaj malo slabo se cuje ta vasa istina,daj malo pojacaj ,sto smo do sada culi od vas je gola laz,morate se navikavati da urlikanje postaje dosadno
Аустроугарско писмо и порука којим се оглашава ”Звучник” (латинични гласноговорник) указују да спомен-плочу желе да скину повампирене окупационе снаге, које држе да је са монтенегринским натистима на власти реокупација извршена и да је треба озваничити до краја.
„Krajem 1918. godine, u dogovoru sa Crnogorskim odborom za narodno ujedinjenje, a bez prethodnog dogovora sa crnogorskim kraljem Nikolom I, srpska vojska je ušla u Crnu Goru sa naredbom vojvode Živojina Mišića „da se na okupiranoj teritoriji uguši svaka agitacija“ za restauraciju Crne Gore.[3] U vreme održavanja podgoričke skupštine, srpska vlada je zatražila i dobila od Francuske odluku o diplomatskom blokiranju povrataka kralja Nikole I Petrovića Njegoša i njegovih sinova iz izbeglištva“
Dakle vojvia Zivijin Misic smatra da je njegiva vojska okupatorska? Koliko vam treba dodaza da je ta ploca laz namjerno stavljena da „pokoljenja“ mogu da sude na osnovu „srpske istorije“.
Alo momak Boka nije bila Crna Gora,jes li ti gluv ili slijep,rusi tamo gore ,turci se cini sta te volje ovdje necete,jasno!
hehehe Vasko Kostić i njegova naučnofantastična istorija. Što veli Vasko bila je velika bitka za Budvu 1918. kao Staljingradska? 🙂