Зашто су српски политичари уморни?

Пише: Бошко Козарски

Како је више него очигледно да су наши политичари, било у власти, било у опозицији, можда и највреднији људи у Србији, треба им омогућити и квалитетно време за обнову менталне и физичке снаге и свежине. Лишени годишњих одмора, викенд туризма, породичних ручкова, па и гледања Слагалице у редовном термину, за њих је слободан дан деценијама само сан. Они се боре за нас, за нашу бољу будућност, јачу економију, веће плате, достојанственије здравство, просвећеније образовање и, оно најважније, улазак у Европску Унију. Односно, како кажу, евроинтеграције су предуслов свих предуслова за бар мало боље (мало) сутра.

У тој борби за већи квалитет живота нас грађана, најважније је схватити под каквим су они притисцима, поред већ пребукираног радног времена. Просечан српски лидер последњих 30 година морао је преиспитати себе око неколико кључних питања.

Прво, да ли је Космет превелика цена за евроинтеграције?

Друго, може ли се платити Косметом улазница у ЕУ, али на рате, део, по део, са прешевском каматом?

Треће, вреди ли дати домаћу индустрију страним окупаторима под паролом – стране инвеститори Србије су ктитори?

Четврто, треба ли нам српски сељак или је сасвим у реду да нас хране јужноамерички фармери производима од ГМО сировина?

Да ли је позитиван природни прираштај уопште важан за биолошки опстанак народа?

Заиста тешка питања. Много дилема, а тек одлука… Зато, апелујмо да под хитно, без трунке чекања, узму један плаћени годишњи одмор! Да се опусте, као људи, да се опусте и да нас попусте. Да батале евроинеграције на неко време, да ослободе неколико везаних викенда за себе, за своје породице, да учествују на Литургији, да одведу децу у Зооврт, прошетају уз реку, погледају комшију о очи, упознају се са нашим приземним, свакодневним животима обичниј људи који брину само о томе како платити рачуне за Инфостан и Електродистрибуцију.

Можда, када се освеже и оснаже, када се сусретну са нама, својим послодавцима, сународницима, можда тада ипак схвате да немамо још много снаге да их вучемо док нам показују ка штаповима и шаргарепама у рукама европских комесара.

Можда се заклетва Бриселу, наметнута попут пионирске, ипак промени. Можда се ипак промене. Јер ако наставимо са овако уморним кнезовима, заслепљеним европским неонкама, тешко нама, тешко нама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: