Зашто су нација и национална свест битни

Пише: Дејан Перишић, идејни покретач Удружења „Зрно словесности“

Због силних дисконтинуитета наше историје, нарочито ове новије, код нас још увек нису разјашњени неки основни принципи који интегришу друштво. Тако је још увек спорно питање да ли је нација позитиван или негативан феномен, те да ли је човеку легитимно да има националну свест, уколико жели да заснује своје постојање на универзалним принципима – да се назове човеком.

Дух самопорицања проноси један мањи, али екстремнији и агресивнији део друштва, док је већину захватила летаргија по питању сазнавања основа заједничког постојања. Зато „другосрбијанци„, како су колоквијално названи поменути екстремисти, успевају да наметну као легитимне оне теме које би у сваком нормалном друштву биле одбачене као суицидалне. Тако се ми морамо бавити питањем има ли нација вредност, саму по себи, или не.

По њима, професионалним екстремним аутошовинистима (част изузецима који су то из убеђења), нација је зло, она је конструкт нагона за смрћу који је бестијално захватио овдашњи пук и њихова „света мисија“ је да ове просторе деконтаминирају.

Као да спроводе ону паролу која се попут мантре понављала у филму Јутро Пурише Ђорђевића: „Измениђемо лице ове земље! Изменићемо душе наших људи!“ Онда ће нас тако испране – деконтаминиране, ослобођене баласта прошлости, традиције и идентитета, денацификоване увести у светлију будућност.

Циљ је, по њима, да ,,живимо као сав нормалан свет”, а то значи као покорни ученици светских моћника, колонизатора – цивилизатора, који су нас бомбардовали због нашег добра. Јер као што добар васпитач користи понекад и изузетно строге методе, тако су и наши „цивилизатори“ морали да нас најпре политички дезинтегришу, да нам одузму суверенитет, затим да нас економски униште најпре санкцијама а потом транзицијом, да нас бомбардују и медијски сатанизују, и то све због нашег добра. То је било строго, можда и сурово васпитање, али је било праведно, јер су тако исправљали наше неваљалство – сматрају врли „другосрбијанци“.

Кад деконтаминирани и денацификовани приђемо светским моћницима, заслужићемо њихову милост и даће нам место у цивилизацији које нам припада. Добро, то ће бити на самом крају периферије, готово на депонији, заједно са земљама усрећеним арапским пролећем, али ми ћемо се због унутрашњег блаженства осећати као да смо балканска Швајцарска. Бићемо модерни и прогресивни, ослобођени вековног крвног непријатеља – српског национализма.

Овакав сценарио недвосмислено подсећа на Орвелову 1984. и многе друге антиутопије у којима се преобликовање човека врши путем контроле мисли и од њега ствара послушни шраф тоталитарног система. Будући да поништавање достојанства нације значи напад на човечност, у нашој апологији вредности нације и националне свести централна тема треба да буде човек и његова природа.

Главно питање јесте, да ли је нација конструкт који се човеку намеће, или је она неодвојива од човекове природе – видљив израз његове унутрашњости, односно, његовог архетипа.

Народ који има свест о себи, а то значи национално јединство које се огледа у заједничкој традицији, прецима, кулутри, духовности, митовима, језику, биолошком пореклу, једној територији, осећању заједничке судбине – јесте нација.

Суштина народа јесте ЗАЈЕДНИЦА, која због своје вертикалне осе превазилази породични праг и завичајне међе. Парадокслано, али архетип духовног јединства, општег братства свих људи јесте оно што формира народну заједницу – нацију. Зашто се овај архетип не остварује универзално, друго је питање, али чињеница је да не постоји органска свест о заједници на нивоу целог човечанства.

По хришћанству, свејединство је могуће само у Царству Небеском. Христос је заповедио својим апостолима и ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Дакле, Христос апостоле упућује на проповед Јеванђеља народима а не човечанству. („Човечанство, како то звучи чисто и бескрвно“ – рекао би Достојевски.) Теолози који као аргумент за оспоравање нације узимају цитат апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина…“, врло некоректно скрађују тај стих, у чијем наставку се каже: „нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви један (човјек) у Христу“ (Гал. 3, 2.). Апостол говори о анакефалеосису – возглављењу, када Христос поново дође и учини свеопште јединство све твари са Богом. У пракси ово значи да нема неке нације, друштвене класе, или пола вреднијег од другог, али не укида реалност разлика у историји. У Цркви нема поделе на изабране и мање важне, нити које друге суштинске, вредносне поделе међу људима, што не значи да су укинуте све разлике. Божја башта је шарена, баш као и свет и живот.

Дучић је у праву кад каже: „Верујем у Бога и српство“! Српство није само појам, идеја или мисао; оно је субјект историје који реално постоји као духовно – органско биће. Како ће живети у будућности; да ли ће цветати или закржљати па и увенути и отпасти са чокота живота, зависи од нас, од наше љубави, не само према српству, већ и према конкретним људима – сународницима и ближњима, као и од наше жртве која се огледа у одговорности за заједницу. Ако будемо имали солидарности међу собом и одговорности за сопствено постојање, наћи ћемо начина како да претрајемо у ова апокалитична времена, јер „Бог прегаоцима даје махове“.

Преузето са сајта: Зрно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: