Зашто је руски предсједник моћан

Пише: Иван Отовић, политиколог

Избори за предсједника Руске Федерације биће одржани 18. марта ове године, упркос томе што још није позната коначна листа кандидата свима је јасно ко је главни фаворит. Скоро да не постоји сумња да ће ово бити четврти мандат Владимира Путина на најмоћнијем мјесту у руском политичком систему, на мјесту предсједника државе. Моћ руског предсједника произлази из Устава, историјског искуства, као и снаге саме личности која обавља функцију. Многи означавају владавину Владимира Путина као доба ,,супер-предсједништва“, гдје једна особа има непобитну контролу над полугама политичке моћи у земљи.

Који су коријени ,,супер-предсједништва“ у Русији?

Устав Русије из 1993. често колоквијално називан и Јељцинов, представља главно легално упориште ,,супер-предсједничког“ система. Устав из 1993. резултат је побједе тадашњег предсједника Бориса Јељцина над руским парламентом. У вишемјесечном политичком обрачуну познатом као ,,уставна криза“, Јељцин није прихвтао до тада уставом гарантовано начело које парламент одређује као врховно извршно тијело у држави. Јељцин је успио да у потпуности политички порази ,,законодавце“ уз помоћ војске, појединих олигарха али и прећутну сагласност Запада. Како би утврдио своју власт Јељцин расписује референдум о новом уставу крајем 1993., референдум је био успјешан и устав свега неколико седмица након тога ступа на снагу.

Овиме се мијења у великој мјери политички систем Русије, предсједник државе добија изузетну политичку моћ која се огледа најприје у томе да се на више државне функције не може именовати нико без његове сагласности. Такође предсједнички укази добијају снагу закона, а уколико представници законодавног тијела желе да их опозову морају да прођу кроз дугу и скоро немогућу процедуру. Поред тога предсједник стиче фактичку контролу над министарствима спољних послова, одбране, унутрашњих послова, ванредних ситуација, као и службама безбједности.

Сам руски парламент према новом уставу постоје дводом, гдје Доњи дом-Државна дума бива биран на основу партијских листа по окрузима, а Горњи дом-Савјет Федерације сачињавају по два представника ( један извршне и један законодавне власти) из сваког федералног субјекта. Устав уводи и још једну кључну новину, предсједник добија право да распусти Државну думу уколико она три пута у низу одбије да прихвати мандатара за састав владе именованог од стране предсједника.

Упркос томе што је нови Устав подарио супер-предсједничка овлашћења Борису Јељцину, према скоро општеприхваћеном мишљењу он услијед разних што политичких што личних разлога није био у могућности да их у пуној мјери користи.

Како је Владимир Путин постао ,,супер-предсједник“?

Борис Јељцин је имао отворену жељу да буде неоспорни политички ауторитет у земљи, међутим могу се издвојити четри најважнија фактора која су му то онемогућила. Моћне и у великој мјери од Москве независне регионалне политичке елите, утицајни олигарси који се нису устезали да директно утичу на политичка збивања, јака опозиција у Државној думи оличена прије свих у Комунистичкој партији Русије. На све наведено надовезује се свеопште економско и морално безнађе руског друштва које пресудно утиче на доминантно негативан став грађана према Јељцину.

Путин на вријеме увиђа одакле долазе пријетње и од почетка свог предсједниковања предузима низ мјера како би учврстио власт. Укратко Путинове активности се могу описати као спој административних и политичких реформи, именовања људи од личног повјерења на кључне позиције у земљи, покретање судских процеса против неподобних олигарха, стварање политичке партије-Јединствена Русија. Економско уздизање Русије које започиње током првог Путиновог мандата, као и енергична и на крају славодобитна улога руског предсједника у Другом чеченском рату обезбјеђују му симпатије великог броја Руса и нови мандат 2004.

Административне реформе која спроводи током свог првог мандата многи стручњаци виде као основ изградње Путинове вертикале моћи која му омогућава ,,супер-предсједниковање“. Путин доноси 2000. предсједнички декрет којим се установљава седам федералних округа, са образложењем да ће федерални окрузи омогућити предсједнику да уставом гарантована овлашћења спроводи у сваком дијелу земље. Федерални округ обухваћа више федералних субјеката а на његовом челу налази се предсједников опуномоћеник који бива директно именован од стране предсједника и обично то бива особа која спада у повјерљив круг Путинових сарадника. Критичари федералних округа наводе да је њихов главни циљ конторла регионалних политичких елита и њихово потпуно подређивање Москви.

Након Бесланске трагедије 2004. Владимир Путин доноси указ о укидању директних избора за гувернере федералних субјеката, представљајући је као неопходну мјеру зарад ефектније борбе против тероризма и јачања националног јединства. Умјесто директних избора предсједник постаје тај који именује кандидате за највише мјесто у регионалној администрацији, а законодавна тијела потврђују или одбацују предсједничко именовање. Подаци показују да је у великој већини случаја онај којег је Путин именовао касније и постао први човјек федералног субјекта.

Путинови кандидати за регионалне гувернере углавном су били његови блиски сарадници и особе од повјерења са искуством рада у војним и безбједносним структурама. Укидање директних избора ослабило је позиције регионалних политичких моћника, поједини утицајни гувернереи из Јељцинове ере потпуно су маргинализовани док су други кооптирани од стране Кремља и промијенили свој политички дискурс. Процес изразите регионализације и у неким случајевима отвореног сепратизма који је обиљежио 90-е заустављен је, сем неколицине сви данашњи гувернери прате званичну политику Кремља и чланови су Јединствене Русије.

Поред свега наведеног Путин је постигао још једну велику побједу на путу ка учвршћивању свог ,,супер-предсједништва“, уклонио је са руске политичке и економске сцене моћне олигархе 90-их. Ходорковски, Гусински, Березовски и други које је Путин са правом посматрао као политичке противнике који раде отворено против њега изгубили су пређашњу економску и политичку моћ. Против њих су покретани разни судски поступци због корупције, прања новца и дугих незаконитости, судским одлукама одузета им је имовина, неки су завршили иза решетака а други су потражили спас у иностранству. Поједини олигарси Јељцинове ере успјели су да остану и опстану тако што су пристали на сарадњу са новом влашћу. Такође умјесто уклоњених појавили су се нови олигарси лишени политичких амбиција (барем за сада) и у потпуности одани Кремљу и Путину.

Кључни фактори ,,супер-предсједништва“

Дмитри Медведев наслиједио је Владимира Путина 2008. на мјесту првог човјека Русије, за многе он је био ту само јер је тако Путин одлучио. Медведев се није превише трудио да оповргне оваква размишљања, својим (не)чињенем јасно је показао да он нити може нити жели да буде ,,супер-предсједник“. Русија је имала три предсједника, али само се за Путина може са правом рећи да је користио и да користи сва Уставом дата овлашћења, као и да је несумњиво главни политички ауторитет у земљи.

Постоји неколико фактора зашто је то тако, прије свих Путин је успио да створи и одржи поуздану, ефективну и прије свега њему одану предсједничку администрацију која се може сматрати за главни извршни орган власти у Русији. Поред тога одсуство озбиљне конкуренције од стране политичке, економске или вјерске елите омогућавају Путину потпуно ,,супер-предсједништво“.

Упркос својим специфичностима Русија је ипак демократска земља гдје се предсједник бира на директним и општим изборима, број гласова које је Путин добио 2004. и 2012. представљају још један можда и кључни фактор у разумјевању његовог ,,супер-предсједништва“. Путин је што због стварних што због приписаних заслуга већ увелико у очима Руса престао да буде обичан политичар, он је постао национални вођа којем се вјерује и од кога се највише очекује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: