Зашто Путин заслужује „Нобела“ за економију

Пише: Момир Булатовић

Дуго су свјетски медији главног тока ширили илузију да постоји Нобелова награда за економију. Истина, и ова је награда додјељивана у Шведској, са истим именом (и новчаним износом) и на слично помпезан начин.

Недавно су двојица историчара економије, Авнер Офер и Габриел Содерберг, објавили књигу „Фактор Нобел“, којом су дефинитивно раскринкали ову смишљену ујдурму Централне банке Шведске. Ово је дјело успјело да допре до широке јавности, иако је у односу на исте тврдње бројних претходника, дошло са значајном доцњом. Изгледа, коначно, да се бројне истине везане уз неолибералну капиталистичку контроверзу, не могу више сакривати.

Комитет плаћен од Централне банке Шведске, који додјељује награду за економију под именом Алфред Нобел, у досадашњем раду је изабрао 76 лауреата. Чак њих 28 су са Чикашког универзитета, родног мјеста неолибералне економске школе са Милтоном Фридманом (награђеним 1976. године) као гуруом. Осамдесет одсто добитника су Американци, а само седам одсто њих нису са Запада. Међу њима има само једна жена.

Најбољи примјер рада овог Комитета десио се 1997. године када су награђени Мајрон С. Шолс и Роберт Ц. Мертон, професори са универзитета Стенфорд и Харвард. Њихов рад је доказивао да је могуће сасвим избацити ризик од неплаћања, односно да се одреди таква хартија од вриједности која никада неће произвести губитак усљед нечијег неплаћања доспјелих обавеза. У тим годинама је Шведска централна банка наградила укупно шест економиста чији су радови доказивали да савремено тржиште и моћни компјутери елиминишу финансијски ризик.

Љепота овакве бесмислице се показала већ наредне 1998. године спектакуларном пропашћу ЛТЦМ (Long Term Capital Menagement), инвестиционог фонда којим су управљала именована двојица „Нобеловаца“ и још 25 доктора економских наука. Фонд је уложио 12 милиона долара да би на крају имао у посједу 30 милијарди безвриједних вриједносница, које су касније, приликом његове пропасти, под гаранцијом америчког ФЕД-а, биле откупљене за 3,6 милијарди. Ко овакву „науку“ буде објаснио, заслужиће правог „Нобела“.

Када би била установљена права свјетска награда за економију, у посљедњих двадесет година, њен најзаслужнији добитник би морао бити Владимир Путин, предсједник Руске федерације. Русија је, дивљим наметањем и копирањем неолибералног капитализма до 1999. године била доведена до руба економске и укупне државне пропасти. У економској историји не постоји сличан примјер осиромашења и пљачкања једне државе, а да узрок томе није био рат или природне напогоде, као што је био случај са Русијом прије предсједника Путина.

У таквим околностима он је креирао и спровео националну економску политику, која је у невјероватно кратком времену повратила снагу руској економији, улила повјерење грађана у своју државу и обновила неупитан углед Русије у међународним односима. Сви објективни економски параметри, из прошлог и садашњег времена, доказују ову тврдњу. Раст стандарда становништва, демографски опоравак, брз развој у свим, а посебно у високотехнолошким областима, мјерљив су резултат ових политика.

На другом мјесту за свјетску награду за економију морало би се наћи руководство НР Кине са својим огромним доприносом расту свјетске привреде и трговине и борби против сиромаштва и глади у свијету. Слиједила би је Индија, па…

Али, ниједну од ових неспорних чињеница Комитет плаћен од стране Централне банке Шведске не смије да види, а камоли да уважи. Будући да је тако, зашто би и један озбиљан човјек обраћао пажњу на то шта та дружина „Нобеловаца“ ради и коме даје признања и паре.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: